Kad nas jednom ne bude..

Ti znas i ja znam.. dok ovako koracamo jedno prema drugome, mi ustvari i ne pripadamo ovom svetu. Stopala su nam cvrsto na zemlji, u zenicama oka vide nam se slutnje. Jer ti znas da te ja slutim. Ali, ovde, ovde gde smo ti i ja, to 'ovde' zapravo i ne postoji. Mi smo samo slutnje. Senke, ni proslosti, ni buducnosti. Mi smo poput onih senki koje pominje Bajaga u svojoj pesmi:
'Da l' si ikad pitala tamne senke zidova ujutru gde odu?'
 Imamo jos samo par godina za nas, a ja se vec sada pitam, gde ces biti onda kada jednom odes? 
Vec i sada znam. Od tebe i od svega ovog naseg pravim za sebe jednu divnu uspomenu zivota. I to cinim tako dobro, zapisujuci sve moje misli, sva moja nadanja, bojeci u sebi svaku sliku tvog osmeha, dozivljavajuci iznova svaki tvoj zagrljaj. Bole reci onda kada ih ne smes nikome reci. Ali, gde ces biti onda kada nas jednom vise ne bude? I da li ces znati sve ono sto ja sada znam? Trebalo bi da znas. Jer, neka osecanja ne zasluzuju da umru tek tako, u tisini. 

Hej ti..
Tako se plasim.
Plasim se da tragovi sudbine brisu moje korake. Plasim se da ce me ova uspomena preskupo kostati. 
I kad bi mi dala jednu noc, da ti kazem sve sto mislim,sve sto osecam, znam da to ne bih bio ja. Jer, ja te volim u tisini, tako da niko ne zna, a svi znaju. Ja te cuvam poput sapata. I svakim jutrom te gubim brzo poput sna kada otvorim oci.
Kad nas jednom ne bude...kad se moje oci jednom probude, kada i srce shvati da ne pripada tu gde je sada, ja cu ti reci da sam te voleo..O, kako sam te samo voleo. 
I tada ces znati ovo sto znam i ja.  
Sve prave ljubavi su tuzne.

Tesko te zaboravljam.

Nose nas talasi svakodnevnice. Koracamo istim ulicama, a srca nam zavode tonovi tisine.
Kada vam se pogled izgubi negde u daljini, na koga prvo pomislite? Ili su vam misli prazne?

Nikada nisam znala razlikovati sta je bolje za mene.. 
Da li voleti ili ne..?
Da li biti prazan ili treba osecati celim svojim bicem? 
Da li nam je dusa data da bi smo je ispunjavali tisinom?
Da li neke stvari trebamo odmah, na samom pocetku, potisnuti i ne dopustiti im da ih osecamo? 
Da li je osecaj sve sto nam ostaje kada sklopimo oci? 
Da li je to sve sto ostaje od nas kada nam se dlanovi spoje i kada nam srca kucaju jedno pored drugog?
Jer.. nekako vise nije bitno.
Ja znam da ne pripadam tu. Kao sto ni ti meni ne pripadas.
Ali, zasto te onda tako tesko zaboravljam?
Zasto mi znacis? 
Valjda se to svakome dogodi ponekad. Zavolimo nekoga, vezemo se. 
A onda nakon svega, nastupi tisina. Umiru u nama ocekivanja, nade, snovi..  I nema nicega vise.
Volimo dosta i onda izgorimo u vatri svoga srca. 
Da. 
Dusa nam je data da bi je ispunjavali tisinom. Jer, na kraju svega ipak nam ostaje upravo to.Samo tisina.

Ne prolazis me.

U beskraju tisina i nocima snova, cekao sam te dugo. Slusajuci svoje srce i nikoga vise, znao sam koliko time rizikujem, ali ipak sam te i dalje voleo.Samo ti i samo ja, sami, svako u svom svetu, koji nema veze jedno sa drugim, a tako je ceo moj svet zavisio samo od tvog.
Nikada nisi bila moja. A tako si mi pripadala. 
Nikada tvoj osmeh nije onako bio iskren, a tako sam zeleo da te bas ja nasmejem, onako od srca. 
Ali, neki ljudi se ne mogu popraviti. Neki su osteceni, zauvek.
Jednom si mi rekla da sve prolazi. Da ce proci i ovo moje ludilo i da ne razmisljam previse o tome. 
Proslo je..Proslo je toliko godina od naseg poslednjeg susreta. Plasim se da ti vise i ne pamtim boju ociju kao nekada. 
Plasim se da si se zatvorila u sebe. I da te nema vise.
Ne znam gde si sada,ali voleo bih da sam ja tu pored tebe da ti kazem da ce sve proci, ali kako? Kako, kada ni ja sam ne verujem u to?
Slagao bih te, kao i ti mene onda,kada si mi rekla da sve prolazi.
Jer ne prolazis.
I bolje sto ne znas koliko te nocas volim tuznije nego obicno.

Potisnuto u secanjima zivota.

Nekada je ova kuca pripadala drugim ljudima..Secam se, imala sam oko 6 godina, kada sam se doselila u nju. Tu je ziveo jedan stariji bracni par. Cak i posle toliko godina, i dalje mogu da se setim toga kako je ta kuca nekada izgledala, dok je moji nisu preuredili..
Trebalo im je puno vremena da odu odatle, da napuste tu kucu. U ocima im se videla tuga i ono, sto kod starijih ljudi obicno biva, kada se zagledate.. Slike detinjstva. Mirisi krusaka i grozdja. Svi oni aprili i onaj njegov pas, Reks, koji je uginuo pre mnogo godina, sa kojim je voleo da se seta pored reke.. Videla sam pricu..od prvog treptaja oka, prvog udisaja vazduha do onog zadnjeg, gasenja jednog zivota, umiranja uspomena.
Jednom godisnje, kada pocne jesen, kada priroda ume da cuti sa njim, on se vrati ovamo.. Poprica malo sa mojima, i onda kaze kako ce da sidje malo do reke da se proseta.
Evo, i danas je dosao. Vracajuci se iz prodavnice, videla sam ga izdaleka, kako se spusta brdom prema reci i obuzela me je neka nostalgija. Svi nasi zivoti su prolazni. Na kraju, od svega ostanu samo uspomene. A priznajmo, nekada su one ono nesto najlepse sto imamo u zivotu, ali i najbolnije.
Nebitno je to da li je u pitanju ljubav nase mladosti, jedan pas kojeg smo imali nekada davno. Nebitno je da li je to nekadasnji zivot, neka kuca, jedna soba, jedan pogled kroz prozor...Jedno drustvo, jedna pesma, jedan miris potisnut zauvek u nasem secanju..Nebitno je sta je to. Bitno je da se secamo, iako secanja koracima sapata svaki put najjace lome nasa srca.
Ovaj covek se vratio. Vraca se svake godine. I vratice se opet. Sve dok bude mogao, on ce se vracati.
Zato me to sve navodi na to da pomislim: Ne vracamo li se zauvek korenima naseg srca, tamo gde smo iskreno ziveli, tamo gde se sunce preliva u zlato, gde zime mirisu drugacije, gde usne ljube najiskrenije, gde su vina najukusnija a secanja najopojnija? Ne vracamo li se zauvek tamo gde oduvek pripadamo, gde smo uvek i zauvek pripadali?

Vino strasti.

Meni je potreban jedan, tako reci, gospodin. Znate, to su oni u kojima se odmah to vidi, cim ih pogledate. Neka urodjena prefinjenost, lagan osmeh, sjaj u ocima.
Jasno mogu da ga zamislim, kada sklopim oci, kako stoji kraj kamina, pored vatre i uziva u casi vina polako, gutljaj po gutljaj, svaki put ga mesajuci sa svojim mekim nepcem, kako bi sto bolje osetio ukus finoce. I ne znam, mozda je sve ovo samo masta ili mozda, kako kazu, onaj covek mojih snova, ali ja znam da zelim samo nekog ko je tako neposebno poseban. I dok sklapam oci, sat otkucava ponoc, cujem ga kako mu sapat nestaje u mraku.. On kaze da ga cekam, da ne dozvolim glupanima da mi ruse snove o ljubavi i sreci, jer on zivi, on postoji. On me ceka..i on me voli.

Rusevine srca.

 I opet se trebam vratiti u onaj prazni stan, bez tebe i bez onih nasih dopisivanja do ranog jutra. Sada znam, sto vise verujem u to da negde postoji ljubav, to mi zivot sve vise dokazuje da je sve manje i manje ima na ovom svetu. Tamo na nasem mestu, gde se koraci spajaju sa nebom, tamo...tamo gde ljubav pocinje..tamo se i zavrsila.. Unistio si u meni lepotu jednog mesta, pored kojeg prolazim svakim danom sa odusevljenjem i snovima romanticara. A sada, evo, smisljam kojim drugim putem da krenem nekim drugim koracima.. Neke ljubavi se rode da bi odmah zatim umrle u nasim srcima. 
 Najgore od svega je sto mi nedostajes.  A jos gore od toga je to sto si porusio sve moje sne o ljubavi. Razocarenjem. Gorcina vatre u mojim prstima nocas ne bira reci. 
Kada sklopim oci, u sebi vidim zimu.. 
Sve je prekriveno debelim slojem snega i mirise na samocu. A mozda je to samo zato sto u poslednje vreme previse slusam pesmu Kikija Lesendrica 'Budi tu kad padne sneg..'.
I dalje vidim nas dvoje, nas koji jos nismo poceli ni da zivimo, koji nismo ni poceli da disemo ljubav.. Nas koji nismo ni postojali. 
I nije mene strah  samoce koju vidim u sebi, niti me je strah zime koja ce doci a tebe nece biti tu.. 
Strah me je toga sto razocarenja svaki put sve vise ruse put do mog srca.




 'Budi tu kad padne mraz, bar da predahnem na cas, pod tvojim pramenom, ako mi das..'

Zar je kraj?

Poslednja noc oktobra.. Cekam ponoc kada ce izaci nova Sergejeva pesma..
I dok cekam, znam da se cekanjem sve zavrsava. Kada se zavrsi cekanje, prestajemo i mi, prestaju svi snovi, i ostaje samo mrtvo slovo o nama. Slovo koje bledi kao para koji izlazi iz mojih usta, kada sam napolju, na hladnom vazduhu. Kada otkuca ponoc,stavicu film 'Breakfast at Tiffany's' na pauzu, otpicu gutljaj kafe, obgrlicu sebe i slusacu Sergeja..Negde na pola pesme, zalutacu tonovima sete i nostalgije i zaboravicu put da se vratim nazad. Ne trazi me vise.. U ovoj poslednjoj noci oktobra, odlazim, i jasno mogu videti sebe,kao u nekom filmu, kako se gubim negde u magli. I hodam na prstima da me ne bi cuo dok odlazim, jer ako podjes za mnom i probas da me zaustavis, bojim se da bih se vratila. A nekada, nekim putevima se ne treba vracati. Nikada. A ja sam se vracala mnogo puta.
Vise necu.
Oprosti mi.
Oktobar krije tajnu..
Ljubavi nema, ni nas u ovoj hladnoj noci. 
I znam da ces se, jednom, kada otvoris oci, setiti mene i ne znam da li cu ti nedostajati. A to bih tako volela. Bar me nemoj zaboraviti..Secaj me se i sledeceg oktobra..I onog tamo. 
Seti me se svakog oktobra. 
Ili samo ponekad.  
Ili ne moras uopste.
Kada otkuca ponoc, shvaticu da to vise nije ni bitno.
'Zar je kraj?',pitamo se Sergej i ja..
I onako obgrljena sama sobom, prihvaticu istinu i sklopicu oci, poslednji put sa tobom u svojim mislima..Poslednje noci oktobra.
Kraj je.

Kao da me nema tu..

Sta se desi kada nam se putevi razdvoje?
Ne zelim tisinu. Tisina me ubija. Na samom pocetku, uzivam u njoj, ponese me njen sjaj i hladnoca. Vec kasnije, ta njena hladnoca me ubije u pojam.. 
Kao da ne postojim.
Nisam ziva, a ipak koracam i idem dalje.
Ne zelim tisinu..Tisina je tuzna,a meni nije nista. Veliko crno nista. 
Kada bih ti rekla da mi je svejedno, lagala bih. Kada bih rekla da mi je stalo do tebe, i to bih ti slagala.
Slegnem ramenima i kazem sebi da vise nije bitno. Pitanja nastavljaju da lebde u vazduhu, bez odgovora, upravo zbog toga sto mi oni vise ne trebaju. Nebitni su. 
Stanes pored mene, srce uz srce i ja znam da si to ti, ista ona osoba. Sve je isto. Ti i tvoj osmeh, zagrljaj, reci, pogled.. 
Ali, reci mi..
Gde sam ja? 
U ovoj borbi sa ljubavlju, izgubila sam sebe. U onoj borbi za tebe, izgubila sam ljubav.
Jedinu bitku koju sam dobila, jeste ona koju sam odigrala protiv sebe.. Pobedila sam sebe i svoja osecanja. 
A u borbi protiv svojih osecanja, izgubila sam i veru u ljubav..

Jaca od sebe.

Da li znate onaj osecaj kada vam vise nije bitno sta ce dalje biti? Kada vam suze probude dusu bez ikakvog razloga..? Pa je osetis kako se kida tu negde u tebi. Granica izmedju ljubavi i mrznje je tanka, zaista. Ali, da li vam se desilo nekada to, da ne mrzite onoga koga ste voleli, nego tu mrznju usmerite prema onome sto zelite da ostvarite u svom zivotu? Pomocu tog bola i mrznje ostvarite neki svoj cilj., izdrzite nesto za sta ste mislili da nikada necete. Da li neke od nas, bol u ljubavi cini jacim ? Postoje ljudi koje ljubav ubije i postoje ljudi koji usmere svoju bol ka nekom cilju. Ja sam bila oba pomalo. I verujte mi, bolje prodju ovi drugi. Glupo je zatvoriti se u sebe, pisati tuzne tekstove, tugovati. To ume svako. Za sve to je potrebno imati emocije i umeti sa recima. Probaj da budes jaci od sebe. Bori se! Ustani! Usmeri tu svoju bol i mrznju prema tome da uspes. Zainati se. I veruj u sebe.

Nikog kao tebe.

Ne treba ti mnogo da vidis da nista nije ostalo isto. Ja vise nisam ista, i ne znam da li je to tuzno ili je dobro.. Povlacim se u tisinu svog bica, i na neki nacin, ta tisina mi prija. 
Prija mi tisina, dok ispijam kafu, ujutru, pre predavanja na fakultetu, zagledana kroz prozor, praznih misli. A uvece, kada legnem, setim se toga da celog dana nisam pomislila na tebe, i onda shvatim da sve prolazi, bas sve. Pa se okrenem i zagrlim jastuk najjace sto mogu, jer shvatim da nam u zivotu nikada ne trebaju biti bitniji drugi ljudi, cak ni oni koje volimo iz sveg srca.. jer, na kraju, ipak, ostajemo sami. Zivim dan tako da se sto pre zavrsi. Uvek pazim da na tebe ne pomislim. A kada i pomislim, zadrzim dah na tren i zaboravim. Ne treba mi to. Ne trebas mi ti. I ne znam da li je to tuzno ili dobro..
I posle svega, ja sam i dalje tu, ali ne zbog ljubavi.. Ne vadi se vise na nju. Od ljubavi je ostala samo senka. A ja sam i dalje tu, upravo zbog toga da, vise nikada, nikoga kao tebe, ne zavolim.

Do neba i iznad njega..

Plasim se.. 
Plasim se da nikoga necu voleti kao sto sam tebe volela.. A bila bi velika steta, ne pruziti toliku ljubav nekome ko je zasluzuje. A ti je nikada nisi ni zasluzio. A imao si je. Do neba i iznad njega.

Bezeci od secanja..

Novo jutro. Novi grad. 
Volim osecaj kada svi cekamo da se na semaforu upali zeleno svetlo, kako bi smo presli ulicu.. A kada se zeleno ukljuci, izgubim se u gomili ljudi koji negde zure. Koracam polako, a Sunce koje polako izlazi, mi daje osecaj smirenosti. Hladan vazduh na mojim obrazima i crveni nosic, pokazuju da je pocela jesen. Dosao je oktobar..
 Sa slusalicama u usima, sa srcem deteta, sa osmehom na krajicku usana, znam da sam hrabrija i vise nego sto to pokazujem.. Jutro je sveze i dan se tek budi..Znam da ti negde, tamo, sada spokojno spavas i jasno mogu da te zamislim kada sklopim oci. Hladno mi je na rukama i cvrsto stiskam pesnicu u pokusaju da sklonim taj osecaj, da tu treba stajati jos jedna ruka, isprepletena sa prstima moje. Kada osetim da mi se ponovo uvlacis u srce, kada mi srce jace zakuca na samu pomisao na tebe, pojacam muziku do maksimuma, kako bih smirila kidanje duse.. Pa se saberem i vratim u realnost. Odraz tvoga lika u nekom izlogu, zamenim svojim. Sliku tvog osmeha zaboravim po stoti put na dan. Tvoj dodir urezem u secanje pa stavim flaster na oziljak, da ga ne vidim. I koracam. Gubim se u gomili nepoznatih ljudi. Svako od nas ima svoju pricu i lakse mi je da se uklopim. To mi daje utisak da je sve mnogo lakse, da cu preboleti. A kada neko podseti na tebe, skupim suzu u jedan dah i progutam je. Izdrzacu. Nema posustajanja. I koracam. Idem dalje i bezim od secanja. I tako svaki dan. Ali, ponekad se zapitam, da li bezanjem od secanja, zaista uspemo pobeci? Ili samo zavaramo sebe?

Ne zaboravi nas septembar..

Volim da pamtim datume.. Pa se posle godinu, dve, vratim u mislima, na taj dan i dugo, dugo mislim o necemu sto mi se desilo. A jednom si mi se desio ti. Jednog septembra. A ovaj septembar samo je secanje na nas. I kada sklopim oci, jasno vidim nasu klupicu i tebe kako me cekas, sa osmehom na usnama. I kada dodirnem svoje usne, setim se tvojih poljubaca. Setim se nas dvoje, kako sedimo jedno pored drugog; ja cavrljam nesto, a ti me pazljivo slusas, glave naslonjene na moje rame. Setim se nasih ruku sa isprepletanim prstima. Moja ruka u tvojoj ruci, ima li snaznijeg osecaja ljubavi od tog?  Jer, secam se da sam volela jednom, jednog septembra, tebe, tvoje dlanove i tvoje oci pune tuge.. 
Ti licis na sve one koji u sebi nose tugu, ali me tuga drugih ne interesuje, zato sto njiihove oci nisu plave kao tvoje.
 Samo sto je taj septembar prosao, a ja i dalje volim..Tebe i one tvoje plave oci pune tuge.

Jednom kada odem od tebe..

Probudis u meni uspavana osecanja, pa pobegnes, uplasis se svojih. Mislis da sam slaba ako zavolim te? Jer, znas, nekad posle 'volim te', ne ide 'i ja tebe'. Nekad posle 'tako mi nedostajes', ne cujes nista osim tisine. Potrebno je izdrzati sve to.
Nisam ja slaba ako osecam nesto prema tebi. Mene ljubav cini jacom. Ali, nekima poput tebe, ljubav nije jaca strana. 
Mogu ja nocima zaspati sa tvojim imenom na svojim usnama. Mogu te voleti bez obzira na sve, cak i kada ne treba. Mogu zaspati sa osmehom a probuditi se sa suzom u oku, kada shvatim da nikada neces biti moj. Ali, nisam ja slaba kao sto ti mislis. Emotivni ljudi nikada nisu slabi. Naprotiv, bas. Jer, ja mogu i prestati da te volim. A za to su mi potrebne sve snage sveta. I prikupljam ih. Sada samo cekam. Cekam da mi postane svejedno. Cekam dan kada cu te pogledati u oci i shvatiti da nista vise ne osecam prema tebi.
I ne ocekuj vise od mene da cu se ponovo vracati, jednom kada odem.. I zato ne misli da sam slaba.. Da bih prestala da te volim, dala sam svoju dusu. I nemam cime vise da te osecam. 

Tamo gde si ti..

Prilazis mi i hvatas me za ruku. Budis moja uspavana osecanja. Osecam se najlepse na svetu, kao da imam nekoga ko me voli. Prepustam se sanjarenju.
Zelim da verujem da me volis ili da ces me barem voleti nekada. Zelim da verujem da se osecas cudno zbog mene.
I verujem ti.
Osmehnes se, pa me poljubis. A iz srca mi se ote krik. Ceznem! Ceznem da te usne zaista pripadaju meni i samo meni. Ceznem za tim da to bude iskreno..
Ali uvek.. uvek kada se minut spoji u vecnost, kada se spoje nebo i zemlja, kada vreme prestane da postoji, prestajemo i mi. Otvaram oci. Budim se. Nema tebe, nema nas. Sve je samo san. I onda me boli dusa i nema reci koje bi utesile bol. I place mi se. I placem kao malo dete, dok me suze opet ne uspavaju.
Ali nema nade,jer ne sme da je bude. 

Nase vreme. ( 03.09.2009. - 07.07.2013 )

Cudno je to, kada se osvrnes i vidis iza sebe puteve koje si presao, vidis ljude koje si voleo. Neko ti je bio sve. Ali postoje drugi putevi i za njih. Moraju otici. A ti cak i shvatas da ne zelis ni da se vratis. Umoran si od borbe, od svega. Nekad je, jednostavno, najbolje odustati.

Cudno je to, kada se  mozes setiti bas svega cim zatvoris oci. Mogu se setiti njegovog dodira, osmeha,pogleda kada bi bio tuzan. Mi smo nekad bili mi. Voleli smo se. Patili smo oboje. Istina, nije bilo fer.

Ne znam da li me je preboleo, ali bilo bi lakse da jeste.

Meni uvek mogu ostati secanja. On je bio neko moj. Neko zaista moj. Nekad se pitam da li smo mi uopste nekad bili srecni? Nekako je bilo previse bola. I tuge.I gluposti.

Volela sam te,bre. I kako da ti onda ne zelim srecu..? Idi. Odlazi.  I ova ljubav je prestala vec odavno.

I, na neki cudan nacin, lakse je bez nas..

Oprastam ti. Sve lose zaboravljam.Jer ipak, imam i neka lepa secanja na tebe i nas. I to znaci da sam krenula dalje,zar ne? Jer jesam.

Dragi Lunjo..

Dragi Lunjo..


Sta mislis, kada znamo da volimo nekog onom iskrenom, pravom ljubavlju? Kazu da, ako se to zapitamo u sebi, da onda i ne volimo nekog, jer da ga stvarno volimo, znali bi, ne bi se pitali u sebi..
Mislis li da se moze upravljati osecanjima? Mozda nekim ljudima jednostavno polazi za rukom da prekinu svoja osecanja. Mozda neki ljudi jednostavno prestanu da vole. Znas, ono, rese jednog dana da ce zaboraviti sve i da nece vise razmisljati o tome. I to se tako zavrsi. Ponekad i ja postanem prazna i ravnodusna, i taman pomislim proslo me je sve, kada me usred noci probudi secanje i sve krene ispocetka. Ne valja to kada nas bude secanja.. Onda ne mogu da zaspim i prevrcem se po krevetu, obavijena velom nostalgije.
Dragi Lunjo, ne zelim da se secam.. Kako prestanes da se secas?  Kada zaboravis? Da li jednostavno sklopis oci, udahnes duboko i kazes sebi da je gotovo? I sta se desi kada otvoris oci? Da li postajes novi, bolji covek?
Mozda, kada budem sela u onaj voz koji vodi daleko odavde, koji je odveo iz ovog mesta sve ljude koje sam volela, mozda se tada i setim kako se zaboravljaju ljudi koje volimo. Ali, da li se zaista zaboravljaju oni koje volimo onom iskrenom, pravom ljubavlju? 
Ja i nisam bas sigurna..

Krivo je more.

Ona stoji gledajuci u more. Vetrovito je, ali ne previse; talasi su primamljivi, a ne zastrasujuci; galebovi poniru i dizu se u brisucem letu, kruze, igraju se na vetru. Maglicasti zraci svetlosti osvetljavaju sljunak; veceras su kamencici u milion nijansi ruzicaste, i crvenkaste, i zute..
Oseca da je on posmatra i u mislima vidi sebe onako kako je mozda vidi on: duga kestenjasta kosa mrsi se na vetru, bela pamucna suknja leprsa oko listova, zelena majca naglasava struk i grudi. Ovog casa oseca da je zenstvena, mozda cak i lepa. Razmislja o tome kako je divno biti sa krupnim, misicavim muskarcem, a ne sa jednim od onih tananih pesnickih tipova na koje je u proslosti padala. Ovako se sama sebi cini sitnijom, zenstvenijom.

''Cekaj'',kaze on iznenada. ''Samo da trknem do kola.'' Dize se i odlazi pre nego sto ona i stigne da ga pita zasto, korakom tako zustrim da gotovo trci. Ubrzo se vraca. U ruci drzi fotoaparat. Povlaci je uza sebe. .
''Hocu jednu zajednicku,'' i pruza ruku s fotoaparatom sto dalje moze od njih. Primice glavu uz njenu, osmehuje se i klik. Trenutak je ovekovecen.
Ona mu obavija ruke oko vrata, on je drzi oko struka i ljube se, dok ukus slane morske vode, sa njegovih usana ostaje na njenim.

Sada gleda bas tu fotografiju.
Njegova kosa vlazna, ukovrdzana na celu,njena zalepljena za ramena. Ona je blize socivu; podignute brade, iskosenog pogleda, sa osmehom srecne zene. On se siroko osmehuje. Jos i sad, posle toliko vremena oseca slanost mora. Ali, ne. Stoji kraj prozora svoje sobe, drzeci  u ruci uokvirenu fotografiju, a slanost je od suza.
Procitala je negde da su uspomene kao potocici vode na kamenu. Sto ih se cesce prisecas, to se dublje usecaju u pamcenje, tako da one najjace ostaju zauvek i najupecatljivije.
Zurno, ljuta na sebe sto se predala ovakvoj nostalgiji, vraca fotografiju u fioku i grubim pokretom otire suze.
Oni odavno vec ne postoje.

Jos uvek.

Bila je neko ko je bas isao uz njega. Ne po izgledu, kao da je to i bitno,vec po karakteru, po osmehu, po tome kako su se njihove ruke savrseno sklapale jedna uz drugu, drzeci se cvrsto. Bila je neko ko ga je voleo. Bila je..a mozda je i dalje.
Posle nje, on je dotaknuo mnoge usne usnama, ali nikada srcem.
Kazu da su sve prave ljubavi tuzne. A oni su samo jos jedna prica koja dokazuje to. 

Ti si me naucio.

Tako mrzim onaj trenutak kada odlazim od tebe, kada znam da moram da potisnem svoja osecanja i da se vratim u realnost. Mrzim trenutak kada moj pogled tada postane hladan, kada se pravim da mi nije stalo do tebe.. A tada mi tako malo fali da se okrenem ka tebi i da te privucem u zagrljaj. Beskonacno dug. Tako malo, a treba mi toliko mnogo napora da se oduprem tome. Znas koliko znaci zagrljaj voljene osobe, tek kada shvatis da bi on resio sve tvoje nemire i pitanja bez odgovora. Ali, ipak svaki put, kada pozelim da te zagrlim, pobegnem od sebe, pobegnem od nas.
Znas i sam, najslabiji smo kada volimo. A ja, da bezim od ljubavi, naucila sam samo od tebe. Ti si me naucio.

Besmisao.

Vredi patiti zbog ljubavi. Ali, vise ne postoje ljubavi zbog kojih vredi patiti.. Znam da, negde , ispod ovog neba , postoji pravo mesto i pravo vreme za mene. Nekada cu, mozda, naici na to.  I znam da ne vredi vise ovako. Iscrpla sam sve svoje snage i necu vise da se borim. Nema svrhe. Neke stvari nam jednostavno nisu sudjene.
Kada pogledam nebo puno zvezda, znam da mi nismo zapisani u njima. Kada vidim ljubav nekog para i kako ona sija u njihovim ocima, znam da je nikada nisam iskusila. Jer, kako volimo se ja i ti, tako se ne voli..
Ako se secas..Na ovaj dan, pre godinu dana, prvi put sam ti poljubila usne. Od tada, nije proslo nijedno vece bez pomisli na tebe pred spavanje; nijedno jutro a da se ne probudim sa tobom u zenicama svojih ociju.  I umorila sam se.
 'Umem da volim, ali umem i da prestanem.'   
Zelim da, sledeci put, kada se pogledam u ogledalo, vidim sebe, a ne tvoj lik u odrazu. Dosta mi je toga. Muka mi je vise ove jadne ljubavi! Zbog nje sam slaba i sve me moze slomiti. Zbog nje vise nisam svoja i ne znam gde je nestala ona stara 'ja'.  Zbog nje se osecam ocajno, sumanuto. I ne zelim vise to.. 
Zasto ziveti za nesto sto ne postoji, niti je ikada postojalo?
Besmisleno je voleti nekoga ko i ne zna tacnu boju tvojih ociju. Besmisleno je voleti nekoga ko uopste i ne misli na tebe, o tebi. Ljubav je besmislena..

Pozitiva.

. 
Znas onaj osecaj, kada upoznas neku novu osobu i kada se ispricas sa nekim, kao da ga znas citav zivot? Kada je dan prelep, kada je nebo bez ijednog oblacka, kada ti lagani vetar mrsi kosu, a na usnama ti pociva osmeh, zapravo kez koji nikako da skines sa lica? A zasto bi ga uopste i skidao? Smej se, uzivaj u trenutku. Sreca je na svakom koraku. I mozes je pronaci svuda, samo ako to zelis.
Uvek govori istinu, uvek reci ono sto mislis. Jednostavno, budi svoj. Ako neko nije fer prema tebi, pobuni se. Naljuti se ponekad, reci 'ne'. Ako nekada postupis ne-fer prema nekome, izvini se. Uradi neku ludu stvar i obelezi je nekom otkacenom slikom. Iskoristi sve sanse. Uzivaj u trenucima. Voli nekoga. Reci nekome koliko ti znaci. Kada naidju losi dani, placi , pojedi celu tablu cokolade, kilo jafe (haha) i popij casu vina.  Iskuliraj. Napravi kupku, pusti neku laganu muziku i opusti se. Ponekad odvrni neku zescu muziku i djipaj dok ne osetis da si izbacio svu negativnu energiju i lose misli iz sebe. P.S. Samo pazi da ti ne dodje komsija sa murijom na vrata. :P xD
Voli zivot, jer nekada on zaista nije los. :) 

 

Motivacija.

'Ne mogu.'  To je prvo sto cemo reci, pre nego sto i probamo da uradimo nesto cega se bojimo. Svi smo mi ljudi i svako ima svoje strahove. Ali, postajemo jaci kada precutimo to nase 'ne mogu' i bar pokusamo. Ako stvarno i ne uspemo, bitno je da smo bar pokusali i da znamo koje su nase mogucnosti, znamo koliko mozemo.
Nekada je bitna i motivacija ili pak neko da nam bude uzor.
Coveka najvise moze da ubije u pojam psihicki strah. Ali, nekada, kada je najteze, kada mislis da ne mozes vise da izdrzis, izdrzi barem jos jednu sekundu. Posle toga, sve ce ici lakse i bolje.
Strah je najgori covekov neprijatelj. A mi nekada mozemo izdrzati i vise nego sto mislimo. Nikada ne potcenjujte sami sebe. ;)

 

Bol.

Nisam znala da mozes toliko da me bolis..
Toliko se trudim da ne mislim na nas i uspeva mi, ali uvek kada udahnem vazduh, osetim da mi nesto fali.Pola mene.
 Nista nije ostalo isto. A i zasto je to bitno? Vise nista nije bitno.. Ni ti, ni ja. Niti boja tvojih ociju, niti secanje na tvoj osmeh. Nisu bitni vise nasi zagrljaji niti drzanja za ruku. Nije bitno to sta ja osecam, niti to da li si ti ikada nesto osecao. Nista nije bitno. Vise ne.
Sigurna sam u to da samo jednom naidjemo na onu veliku ljubav u nasem zivotu. Posle nje mozemo voleti nekog drugog , naravno. Ali, nikada ne tako, kao sto smo voleli tada..I ko bi znao zasto je to tako.
Jednom, kada stignes do one tacke, kada vise ne mozes da dises, jer te sve boli,onda znas. Znas da si povredjen covek. Znas da si ostecen. Znas da vise ne zelis da se vezujes. Ne zelis vise da volis. I to nije glupost. To je bol. 

 

Uspomena vise.

Nikada ne znas. Jednostavno, dodje onaj dan kada shvatis da je sve gotovo, da pocinje neki novi period tvog zivota. Tacka bez povratka.
Znakovi pored puta. Kapi kise na prozorskom oknu.  A na njemu, odraz njegovog lika. Trepnem i on nestane.
Jednom je voleo, znam. I jednom sam ja volela, secam se. 
I secam se toga, kako sam jednom,slusajuci muziku na radiju, naisla na jednu stanicu, koja je pustala sve one pesme koje su me secale na nase vreme. Uspomene su mi, poput videoslide-a, prolazile mislima. Sve ono nase. I bila sam srecna tada, znate. 
Naravno, ostane neka seta posle tacke bez povratka. Ostane nostalgija i onaj pogled izgubljen negde u daljini. 
Neke stvari se nikada ne zaborave. Samo se prebole ili jednostavno, naucis da zivis sa tim. 
U ruci drzim kartu u jednom smeru. Iskoriscenu. A zatim je stavljam u dzep kaputa i odlazim svojim putem. Naravno da je necu baciti. To je samo jedna uspomena vise. Uspomena na nas. Cuvacu je. Zauvek.

Kada zaboravis..

'Kada zaboravis juli..i kad sve se desi i prodje,tad bih da te sretnem.' (Bijelo dugme)

Sta mi mozes reci? Kao da uopste i imas sta da mi kazes. Reci su suvisne. A pogled te odaje.

Da li je istina da se sve moze zaboraviti? 'Vreme leci sve.'
Mozda. Ali, da li se nekada, minut pred san, ne zapitate duboko u sebi, da li ste stvarno zaboravili? Ponekad je dovoljan jedan susret, jedan pogled, dasak parfema u prolazu, onaj setni osmeh. Pa sve krene iznova.
Kada znate da ste zaboravili?
Mozda kada ostanete hladnokrvni na pomen tog imena? Ili kada jednostavno, prestanete da mislite na tu osobu? Ali, zar se, cak i posle nekog vremena, ne zapitate, sta li radi sada, da li je dobro? 
Da li nekada nazdravite za srecu te osobe i sapnete u sebi: 'Ma neka ide zivot, nadam se da si srecna negde daleko.'
Kada znate da ste zaboravili i preboleli?
Zar sve one osobe koje smo nekada voleli, ne ostaju zauvek deo nas? 


 Kada sve ovo prodje, kada se zavrsi i ugasi, tada bih volela da te sretnem. Kada zaboravimo, mozda opet uspem da ti se osmehnem u prolazu, kao da nista nije ni bilo. Kao oprosteno je. Kao nebitno je. A bilo je bitno. Itekako.
Kada zaboravimo, mozda ces uspeti da me pogledas onim pogledom coveka kome vise nije stalo. Mozda ces izdrzati moj pogled na sebi i mozda ces biti srecan sto me vidis. Sto me vidis kao staru prijateljicu.
I kada me pogledas, ko zna da li ces se setiti svega onoga? Naseg drzanja za ruku, prica, razumevanja. A ako se i setis, ako shvatis da i nisi zaista zaboravio, cuti. Nista ne govori. Napravi se da si zaboravio, a i ja cu isto.

Zivot uz vino.

Htela sam da pisem o tome, kako je lepo kada nas ujutru probudi suncev zrak koji se prelama na nasim trepavicama. I htela sam opisati jutarnji miris mora i vetar kako mi mrsi kosu. O letu i o mirisu tek pokosene trave. O zvezdama padalicama i boji neba. O tome kako smo jedne noci, svi sedeli oko vatre i pevali, dok je neko svirao gitaru. 
Htela bih pisati o spanskom moru i o tome kako je voda predivno topla, dok se mesec ogleda u njoj, u ponoci. Htela bih opisati ukus belog vina i otiske od crvenog karmina na casi. I o tome, kako sam mastala o jednom decku crne kose, malcice viseg od mene, sa krupnim ocima i lepim osmehom. Htela bih vam reci i to kako sam ga te noci nasla, kako mi je prisao i kako je imao bas sve osobine koje sam trazila u decku iz moje maste.
Volela bih da mogu pored svega toga da opisem i miris nove, tek kupljene knjige i toga kako ona jedva ceka da je procitam, sedeci u parku, u hladovini. Ili mozda miris stare, stotinu puta procitane knjige, iz biblioteke. Ne mogu da se odlucim...
Htela bih pisati o ukusu kafe iz Starbaksa. Pice u Italiji. Ili spageta. 
O voznji kolima sa svim otvorenim prozorima, uz zvuke neke Sergejeve balade, kada mi se pogled izgubi u daljini i kada nestanem u mislima.
Htela bih pisati o prolaznosti zivota i o tome kako volim one trenutke kada sam srecna bez razloga. Ili o tome kako, kada sam tuzna i kada jedna suza sklizne na moje usne, uspem da se osmehnem kroz zamagljen pogled. Kao, procice. Htela bih pisati o mojoj nepokolebljivoj veri u ljubav, uvek i zauvek. I o tome kako je lepo voleti ljude.
Volela bih vam opisati i jedno nedeljno popodne sa mojim macorom Pepijem i to kako je on jedna debela vreca sivih dlaka i kako voli da se umiljava.

Ne znam. Nocas bih, uz ovu casu vina, mogla pisati o bilo cemu. Ali, ne znam odakle da pocnem. Zato pisem o svemu po malo iako nema veze sa vezom. Bitno je to koliko me samo obuzima neki mir dok mislim o svemu ovome.
I jedno znam. 
Zivot se sastoji iz trenutaka, sitnica, iz razglednica, secanja, slika u oku, ljubavi, osmeha, srece, tuge, suza, dragih ljudi, mozda i neprijatelja.  
I kao takav, vredi. Mnogo. Volite ga.

Zaboravila sam ti reci.

Zaboravljamo. Zaboravljamo da bi nekada trebali zagrliti nekoga koga volimo, bez ikakvog razloga, u bilo koje vreme. Zaboravljamo, jer previse razmisljamo o tada drugim bitnijim stvarima. A onda, dodje trenutak kada se setimo svega i pogotovo onoga sto smo tada trebali uraditi, a nismo. A itekako je trebalo.
Da mi je minut, dva, da me usred noci probudi tvoja poruka i da na displeju svog telefona vidim slova: 'Spavas?', pa da mi srce poskoci onako kao nekada. Da mi je to vreme, pa da istrcim iz kuce, zureci tebi. Da mi je da te , kada te sretnem, zagrlim svom snagom, bez obzira na to sto smo rekli. Da mi je da te uhvatim za ruku i povucem k sebi. Da mi je da legnem pored tebe i da te posmatram dok pricas o bilo cemu, da te slusam, da se smesim, pa da te onako poljubim. Da mi je da ti kazem koliko mi znacis i koliko mi tek nedostajes kada te nema ili dok te cekam. A tek koliko mi nedostajes, kada odem od tebe. 
Da mi je da te jos jednom pogledam onim pogledom punim ljubavi u prolazu i da osetim kako se jezim od tvog istog. Da mi je da se oboje tada nasmesimo kada nam se sretnu pogledi.
Zaboravljamo a ne bi trebalo. Jer, posle svega ostaje kajanje sto su ostale reci koje je trebalo a nismo izgovorili. Ostanu stvari koje smo tada trebali uraditi, jer onda sada ne bi imali utisak da je nesto ostalo nedovrseno.
Da mi je jos jedan put da ti kazem da te volim, na onaj, meni svojstven nacin, onako kako nikada nisam. Zaboravila sam ti reci. A nisam smela to.

Najgora.

Cilj je bio ispred mene. Ucinio mi se dalekim i znala sam da necu uspeti. Necu stici na vreme. Isuvise sam umorna. A i svejedno mi je. Misli su mi bile prazne i nisam imala motivacije.
Jutro je tek pocinjalo i vetar mi je mrsio kosu. Gledala sam sa prkosom u sunce koje se pomaljalo iza oblaka. Ljuta. Da, bila sam ljuta. Cinilo mi se da krv kljuca mojim venama. Ljuta i besna. Kada bih zagrizla usne da ne vrisnem, sigurna sam da bih osetila ukus gvozdja u ustima. A ipak sam cutala, sa mrznjom u grudima koja je pretvarala moj dah u led. Na trenutak sam se zapitala koliko je to lose, pogresno. Ali, samo na delic sekunde. Iskreno, nije me vise bilo briga. Kroz glavu su mi prolazile razlicite slike. Na momente sam se gubila u njima, paleci svaku, pojedinacno, dusom i srcem koje je vec gorelo u plamenu.
U nekom delicu besa, ljutnje i mrznje, shvatila sam da vise ne mogu biti ona ista od juce. Neko sa crnom kapuljacom na glavi je pokucao na vratima moga srca i ja sam ga pustila unutra bez ijedne reci, bez opiranja. Vec sam znala ko je to, nisam trebala pitati. 
Neke stvari nas mogu slomiti samo ako im mi to dozvolimo. Ako ocvrsnemo i postanemo hladni, onda nas nista ne moze slomiti. To je bio izlaz iz svega ovoga.
Zaustavila sam se, duboko disuci. Cilj je bio iza mene. Uspela sam. Stigla sam na vreme.



A da. Ona osoba sa crnom kapuljacom, to sam bila ja. Najgora.

Tvojom ulicom.

 Dugo nisam prolazila tvojom ulicom. 
 Prosle su godine od onog naseg zadnjeg susreta. Secam se, kada sam se poslednji put osvrnula za tobom, stajao si na kapiji, mahnuo si mi i namignuo, sa osmehom na usnama. Ko bi rekao da je tada, te poslednje noci, moj poljubac umreo na njima. 
 Jednog dana, mozda ces se setiti svega, mog cutanja i zagrljaja tuge, kao sto cu se ja zauvek secati tvog poljupca u rame i drzanja za ruku. 
 Dugo nisam prolazila tvojom ulicom. Kazu da je sve ostalo isto. A nije. U toj ulici vise nema tragova mojih stopa. Vec dugo, dugoo. Nema ni tebe da me sacekas na kapiji sa onim sjajem u ocima. Nema te da mi podjes u susret. 

Kazu da si ti onaj koji je prazan, onaj koji nema osecanja. Ne znaju. Nista vise necu reci. Meni je dovoljno da znam i da cutim o tome.

Znam da u toj ulici svicu najlepsa jutra, iako bas nijedno nisam docekala tu. Znam i to ce isto biti dovoljno meni samoj.

Znam da si rekao da je bolje da ostane ovako kako je bilo, da ne pricamo vise o tome i da svako ode svojim putem. Zadnji put si mi rekao da me ne volis. A ja vise nikada nisam prosla tim putem, tom ulicom.
 Ali, kazu da u toj ulici i dalje stoje nase senke isprepletane jedna sa drugom, i ja volim da verujem u to.

 

Ljubav za zaborav.

Nekad mi tako malo fali da oteram sve do djavola i da dignem ruke od svega. 
Pamtim datume, dane, reci. U svakom odrazu vidim tvoj osmeh,tvoje lice. Pratis me u stopu, gde god da krenem. Znam. I previse razmisljam o tebi. I previse dopustam secanjima da zive,ponovo i iznova. Ne ocekujem nista. Ne ocekujem tvoju ljubav za uzvrat moje. Ali..to me i dalje ne sprecava da te volim. 

Disem i cutim o tebi.

Ne mogu da zaboravim. Jednostavno, ne mogu. Nazovi to ludoscu, bolescu, nezreloscu, reci da se previse secam, da previse i razmisljam..bilo sta..Ali, tako je kako je. 
A ipak..Jednom ce se desiti. Prestace sve. Kad-tad. Znam to.
Evo,nudim svoju ljubav bilo kome. Zelim samo zaborav. Nista vise.
    


           'Nikad neces saznati,kad skupim strah kao stvari odem,da    
                           su mi trebale sve snage ovog sveta.' 

Zauvek.

Volim te. Nije bitno zasto, kako, koliko. Nema razloga za to. Jednostavno te volim. I to je valjda jedini razlog za moju ljubav. 
Nista nije bitno. Ok je, ne kaj se. Gde god bio, sta god odlucio na kraju, prihvaticu to.
Volim te. I cuvam tu ljubav u sebi, od svih. I ona u mom srcu stvara mir, bez obzira na sve. 
Mozda cu nekada naci nekoga koga cu voleti vise od tebe. Mozda ce nekada sve ovo prestati. Ne znam. Ali, volela bih da ostanes  ovde, gde si sada. Zauvek.

 

Za osmeh.

Super devojke nikada ne placu. Nisam super devojka. Ja sam devojka. Samo nisam obicna. Nikada necu ni biti.
Nemam puno toga osim sebe i jos po nekog.
Jednom sam pogresila i za ljubav uradila sve ono sto je i normalno da jedna zena uradi za coveka koga voli. Ali nisam dobila nista osim suza koje sam isplakala i razderotina na srcu.
  
Pitam se hocu li ikada moci da volim posle tebe?
Hocu, veruj mi, naterala sam sebe da obecam. Ovo nije prica o tebi i meni i velikoj ljubavi veka, ovo je prica kako smo sve naivne i glupe. 

Zar se prodajemo za osmeh?

Rasulo.

Zivim u zabludi.
Dok posmatram ovu recenicu,razmisljam koliko je to glupo. Zapravo, kada pogledam,ceo svoj zivot zivim u zabludi,zatvorena u nekom svom svetu,koji je pun iluzija,maste i ljubavi. A zapravo, i sama ta ljubav je iluzija.
Istina je ta da, ma koliko god mi to sad zvuci bezazleno, temelj mog sveta se rusi. Jos odavno. Ja samo pokusavam da ga zakrpim i da ga sto duze odrzim citavim.Pokusavam da sacuvam svet u kojem zivim a koji nimalo ne volim. Mrzim svoj svet,a samim tim mrzim i sebe.
Da.To zvuci bolesno.
Gradila sam svoj svet na temeljima jedne dugogodisnje ljubavi.Glupost.Pretpostavljam da se svako nekada,u svom zivotu,razocara u ljubav.Jednom,dva puta. Pa,svi to prebrode,kako znaju i umeju.Kad-tad.Pa tako i ja.
Ali,iza mene je ostalo secanje na to da sam nekada sa nekim imala nesto sto je bilo vredno. Vredno secanja. To je bio taj moj svet. Dok nisam shvatila da je i on postao iluzija.Ustvari,ne 'postao'.Moj svet je bio iluzija.Oduvek.
I odjednom,nisam imala nista sto je bilo vredno pamcenja. A nekada je vredelo. I znacilo mi je. Puno.
Najvise mrzim to sto sam zavaravala samu sebe. Nisam htela da vidim stvari koje su mi bile ispred nosa. 
Vise ne znam ni kome mogu da verujem, sada kada vise ne mogu da verujem ni sebi niti mojim osecanjima. Uvek sam se vodila mislju: 'Slusaj svoje srce.' 
To moje srce, odvelo me je samo u propast. Uvek je bilo jace od pameti. Ali uvek. 
I smatram da vise nije vredno. 

Samo budi tu.

Gomila reci.A ono sto bih stvarno zelela jeste to da ostanes tu i da nista vise ne kazes. Cuti. Nije vise bitno to da li ti je sada mesto ovde,kraj mene.Nije bitno da li smo jedno za drugo ili ne. Ovom umornom srcu vise nista nije bitno.Samo cuti i sedi tu,pored mene.Mozes me zagrliti.Jer ponekad je zagrljaj sve sto mi je potrebno.

Secanja.

Secam se noci kada sam joj poslednji put dodirnuo usne. Secam se i njenog osmeha i toga kako je onda bila srecna. 
Kada vratim film u svojoj glavi, niko ne bi mogao reci da je to bilo nase zadnje vidjanje, poslednji izlazak..

Jednostavno se desilo. Udaljio sam se od nje. To nije bilo to.

Cutala je. Naravno da sam je povredio. Tog dana digla je ruke od mene. Nije zelela vise da se trudi oko nekoga ko se nije trudio oko nje.
Posteno.

Prvi put posle toga, kada sam je video u gradu, javila mi se hladnim i ozbiljnim tonom.Drugi put je izgledala nezainteresovano.Vec sledeci put se smesila i mahala mi je izdaleka.

Nedostajala mi je, u nocima kada nisam imao nikoga.Nedostajalo mi je to da mi pridje onako lepa i da se popne na prsticima kako bi me poljubila u nos, zatim da se nasmesi osmehom malog deteta i da me snazno zagrli.

Kasnije sam saznao da se odselila iz ovog grada. Nikada je vise nisam video.
Nekada, kada prodjem onom njenom ulicom, setim se svega u vezi nje. Setim se njenog mirisa kose i toga kako je zadnji put rekla da ce me zauvek voleti.

Ne znam gde si sada i ne znam da li nekoga volis vise nego mene onda.  Samo se nadam da si barem srecna sa nekim drugim, kad vec to nisi mogla biti sa mnom.