I opet se trebam vratiti u onaj prazni stan, bez tebe i bez onih nasih dopisivanja do ranog jutra. Sada znam, sto vise verujem u to da negde postoji ljubav, to mi zivot sve vise dokazuje da je sve manje i manje ima na ovom svetu. Tamo na nasem mestu, gde se koraci spajaju sa nebom, tamo...tamo gde ljubav pocinje..tamo se i zavrsila.. Unistio si u meni lepotu jednog mesta, pored kojeg prolazim svakim danom sa odusevljenjem i snovima romanticara. A sada, evo, smisljam kojim drugim putem da krenem nekim drugim koracima.. Neke ljubavi se rode da bi odmah zatim umrle u nasim srcima.
Najgore od svega je sto mi nedostajes. A jos gore od toga je to sto si porusio sve moje sne o ljubavi. Razocarenjem. Gorcina vatre u mojim prstima nocas ne bira reci.
Kada sklopim oci, u sebi vidim zimu..
Sve je prekriveno debelim slojem snega i mirise na samocu. A mozda je to samo zato sto u poslednje vreme previse slusam pesmu Kikija Lesendrica 'Budi tu kad padne sneg..'.
I dalje vidim nas dvoje, nas koji jos nismo poceli ni da zivimo, koji nismo ni poceli da disemo ljubav.. Nas koji nismo ni postojali.
I nije mene strah samoce koju vidim u sebi, niti me je strah zime koja ce doci a tebe nece biti tu..
Strah me je toga sto razocarenja svaki put sve vise ruse put do mog srca.
'Budi tu kad padne mraz, bar da predahnem na cas, pod tvojim pramenom, ako mi das..'
Нема коментара:
Постави коментар