Uspomena vise.

Nikada ne znas. Jednostavno, dodje onaj dan kada shvatis da je sve gotovo, da pocinje neki novi period tvog zivota. Tacka bez povratka.
Znakovi pored puta. Kapi kise na prozorskom oknu.  A na njemu, odraz njegovog lika. Trepnem i on nestane.
Jednom je voleo, znam. I jednom sam ja volela, secam se. 
I secam se toga, kako sam jednom,slusajuci muziku na radiju, naisla na jednu stanicu, koja je pustala sve one pesme koje su me secale na nase vreme. Uspomene su mi, poput videoslide-a, prolazile mislima. Sve ono nase. I bila sam srecna tada, znate. 
Naravno, ostane neka seta posle tacke bez povratka. Ostane nostalgija i onaj pogled izgubljen negde u daljini. 
Neke stvari se nikada ne zaborave. Samo se prebole ili jednostavno, naucis da zivis sa tim. 
U ruci drzim kartu u jednom smeru. Iskoriscenu. A zatim je stavljam u dzep kaputa i odlazim svojim putem. Naravno da je necu baciti. To je samo jedna uspomena vise. Uspomena na nas. Cuvacu je. Zauvek.