Zar je kraj?

Poslednja noc oktobra.. Cekam ponoc kada ce izaci nova Sergejeva pesma..
I dok cekam, znam da se cekanjem sve zavrsava. Kada se zavrsi cekanje, prestajemo i mi, prestaju svi snovi, i ostaje samo mrtvo slovo o nama. Slovo koje bledi kao para koji izlazi iz mojih usta, kada sam napolju, na hladnom vazduhu. Kada otkuca ponoc,stavicu film 'Breakfast at Tiffany's' na pauzu, otpicu gutljaj kafe, obgrlicu sebe i slusacu Sergeja..Negde na pola pesme, zalutacu tonovima sete i nostalgije i zaboravicu put da se vratim nazad. Ne trazi me vise.. U ovoj poslednjoj noci oktobra, odlazim, i jasno mogu videti sebe,kao u nekom filmu, kako se gubim negde u magli. I hodam na prstima da me ne bi cuo dok odlazim, jer ako podjes za mnom i probas da me zaustavis, bojim se da bih se vratila. A nekada, nekim putevima se ne treba vracati. Nikada. A ja sam se vracala mnogo puta.
Vise necu.
Oprosti mi.
Oktobar krije tajnu..
Ljubavi nema, ni nas u ovoj hladnoj noci. 
I znam da ces se, jednom, kada otvoris oci, setiti mene i ne znam da li cu ti nedostajati. A to bih tako volela. Bar me nemoj zaboraviti..Secaj me se i sledeceg oktobra..I onog tamo. 
Seti me se svakog oktobra. 
Ili samo ponekad.  
Ili ne moras uopste.
Kada otkuca ponoc, shvaticu da to vise nije ni bitno.
'Zar je kraj?',pitamo se Sergej i ja..
I onako obgrljena sama sobom, prihvaticu istinu i sklopicu oci, poslednji put sa tobom u svojim mislima..Poslednje noci oktobra.
Kraj je.