'Kada zaboravis juli..i kad sve se desi i prodje,tad bih da te sretnem.' (Bijelo dugme)
Sta mi mozes reci? Kao da uopste i imas sta da mi kazes. Reci su suvisne. A pogled te odaje.
Da li je istina da se sve moze zaboraviti? 'Vreme leci sve.'
Mozda. Ali, da li se nekada, minut pred san, ne zapitate duboko u sebi, da li ste stvarno zaboravili? Ponekad je dovoljan jedan susret, jedan pogled, dasak parfema u prolazu, onaj setni osmeh. Pa sve krene iznova.
Kada znate da ste zaboravili?
Mozda kada ostanete hladnokrvni na pomen tog imena? Ili kada jednostavno, prestanete da mislite na tu osobu? Ali, zar se, cak i posle nekog vremena, ne zapitate, sta li radi sada, da li je dobro?
Da li nekada nazdravite za srecu te osobe i sapnete u sebi: 'Ma neka ide zivot, nadam se da si srecna negde daleko.'
Kada znate da ste zaboravili i preboleli?
Zar sve one osobe koje smo nekada voleli, ne ostaju zauvek deo nas?
Kada sve ovo prodje, kada se zavrsi i ugasi, tada bih volela da te sretnem. Kada zaboravimo, mozda opet uspem da ti se osmehnem u prolazu, kao da nista nije ni bilo. Kao oprosteno je. Kao nebitno je. A bilo je bitno. Itekako.
Kada zaboravimo, mozda ces uspeti da me pogledas onim pogledom coveka kome vise nije stalo. Mozda ces izdrzati moj pogled na sebi i mozda ces biti srecan sto me vidis. Sto me vidis kao staru prijateljicu.
I kada me pogledas, ko zna da li ces se setiti svega onoga? Naseg drzanja za ruku, prica, razumevanja. A ako se i setis, ako shvatis da i nisi zaista zaboravio, cuti. Nista ne govori. Napravi se da si zaboravio, a i ja cu isto.
Sta mi mozes reci? Kao da uopste i imas sta da mi kazes. Reci su suvisne. A pogled te odaje.
Da li je istina da se sve moze zaboraviti? 'Vreme leci sve.'
Mozda. Ali, da li se nekada, minut pred san, ne zapitate duboko u sebi, da li ste stvarno zaboravili? Ponekad je dovoljan jedan susret, jedan pogled, dasak parfema u prolazu, onaj setni osmeh. Pa sve krene iznova.
Kada znate da ste zaboravili?
Mozda kada ostanete hladnokrvni na pomen tog imena? Ili kada jednostavno, prestanete da mislite na tu osobu? Ali, zar se, cak i posle nekog vremena, ne zapitate, sta li radi sada, da li je dobro?
Da li nekada nazdravite za srecu te osobe i sapnete u sebi: 'Ma neka ide zivot, nadam se da si srecna negde daleko.'
Kada znate da ste zaboravili i preboleli?
Zar sve one osobe koje smo nekada voleli, ne ostaju zauvek deo nas?
Kada sve ovo prodje, kada se zavrsi i ugasi, tada bih volela da te sretnem. Kada zaboravimo, mozda opet uspem da ti se osmehnem u prolazu, kao da nista nije ni bilo. Kao oprosteno je. Kao nebitno je. A bilo je bitno. Itekako.
Kada zaboravimo, mozda ces uspeti da me pogledas onim pogledom coveka kome vise nije stalo. Mozda ces izdrzati moj pogled na sebi i mozda ces biti srecan sto me vidis. Sto me vidis kao staru prijateljicu.
I kada me pogledas, ko zna da li ces se setiti svega onoga? Naseg drzanja za ruku, prica, razumevanja. A ako se i setis, ako shvatis da i nisi zaista zaboravio, cuti. Nista ne govori. Napravi se da si zaboravio, a i ja cu isto.
Нема коментара:
Постави коментар