Najgora.

Cilj je bio ispred mene. Ucinio mi se dalekim i znala sam da necu uspeti. Necu stici na vreme. Isuvise sam umorna. A i svejedno mi je. Misli su mi bile prazne i nisam imala motivacije.
Jutro je tek pocinjalo i vetar mi je mrsio kosu. Gledala sam sa prkosom u sunce koje se pomaljalo iza oblaka. Ljuta. Da, bila sam ljuta. Cinilo mi se da krv kljuca mojim venama. Ljuta i besna. Kada bih zagrizla usne da ne vrisnem, sigurna sam da bih osetila ukus gvozdja u ustima. A ipak sam cutala, sa mrznjom u grudima koja je pretvarala moj dah u led. Na trenutak sam se zapitala koliko je to lose, pogresno. Ali, samo na delic sekunde. Iskreno, nije me vise bilo briga. Kroz glavu su mi prolazile razlicite slike. Na momente sam se gubila u njima, paleci svaku, pojedinacno, dusom i srcem koje je vec gorelo u plamenu.
U nekom delicu besa, ljutnje i mrznje, shvatila sam da vise ne mogu biti ona ista od juce. Neko sa crnom kapuljacom na glavi je pokucao na vratima moga srca i ja sam ga pustila unutra bez ijedne reci, bez opiranja. Vec sam znala ko je to, nisam trebala pitati. 
Neke stvari nas mogu slomiti samo ako im mi to dozvolimo. Ako ocvrsnemo i postanemo hladni, onda nas nista ne moze slomiti. To je bio izlaz iz svega ovoga.
Zaustavila sam se, duboko disuci. Cilj je bio iza mene. Uspela sam. Stigla sam na vreme.



A da. Ona osoba sa crnom kapuljacom, to sam bila ja. Najgora.