Tesko te zaboravljam.

Nose nas talasi svakodnevnice. Koracamo istim ulicama, a srca nam zavode tonovi tisine.
Kada vam se pogled izgubi negde u daljini, na koga prvo pomislite? Ili su vam misli prazne?

Nikada nisam znala razlikovati sta je bolje za mene.. 
Da li voleti ili ne..?
Da li biti prazan ili treba osecati celim svojim bicem? 
Da li nam je dusa data da bi smo je ispunjavali tisinom?
Da li neke stvari trebamo odmah, na samom pocetku, potisnuti i ne dopustiti im da ih osecamo? 
Da li je osecaj sve sto nam ostaje kada sklopimo oci? 
Da li je to sve sto ostaje od nas kada nam se dlanovi spoje i kada nam srca kucaju jedno pored drugog?
Jer.. nekako vise nije bitno.
Ja znam da ne pripadam tu. Kao sto ni ti meni ne pripadas.
Ali, zasto te onda tako tesko zaboravljam?
Zasto mi znacis? 
Valjda se to svakome dogodi ponekad. Zavolimo nekoga, vezemo se. 
A onda nakon svega, nastupi tisina. Umiru u nama ocekivanja, nade, snovi..  I nema nicega vise.
Volimo dosta i onda izgorimo u vatri svoga srca. 
Da. 
Dusa nam je data da bi je ispunjavali tisinom. Jer, na kraju svega ipak nam ostaje upravo to.Samo tisina.