Novo jutro. Novi grad.
Volim osecaj kada svi cekamo da se na semaforu upali zeleno svetlo, kako bi smo presli ulicu.. A kada se zeleno ukljuci, izgubim se u gomili ljudi koji negde zure. Koracam polako, a Sunce koje polako izlazi, mi daje osecaj smirenosti. Hladan vazduh na mojim obrazima i crveni nosic, pokazuju da je pocela jesen. Dosao je oktobar..
Sa slusalicama u usima, sa srcem deteta, sa osmehom na krajicku usana, znam da sam hrabrija i vise nego sto to pokazujem.. Jutro je sveze i dan se tek budi..Znam da ti negde, tamo, sada spokojno spavas i jasno mogu da te zamislim kada sklopim oci. Hladno mi je na rukama i cvrsto stiskam pesnicu u pokusaju da sklonim taj osecaj, da tu treba stajati jos jedna ruka, isprepletena sa prstima moje. Kada osetim da mi se ponovo uvlacis u srce, kada mi srce jace zakuca na samu pomisao na tebe, pojacam muziku do maksimuma, kako bih smirila kidanje duse.. Pa se saberem i vratim u realnost. Odraz tvoga lika u nekom izlogu, zamenim svojim. Sliku tvog osmeha zaboravim po stoti put na dan. Tvoj dodir urezem u secanje pa stavim flaster na oziljak, da ga ne vidim. I koracam. Gubim se u gomili nepoznatih ljudi. Svako od nas ima svoju pricu i lakse mi je da se uklopim. To mi daje utisak da je sve mnogo lakse, da cu preboleti. A kada neko podseti na tebe, skupim suzu u jedan dah i progutam je. Izdrzacu. Nema posustajanja. I koracam. Idem dalje i bezim od secanja. I tako svaki dan. Ali, ponekad se zapitam, da li bezanjem od secanja, zaista uspemo pobeci? Ili samo zavaramo sebe?
Нема коментара:
Постави коментар