Prilazis mi i hvatas me za ruku. Budis moja uspavana osecanja. Osecam se najlepse na svetu, kao da imam nekoga ko me voli. Prepustam se sanjarenju.
Zelim da verujem da me volis ili da ces me barem voleti nekada. Zelim da verujem da se osecas cudno zbog mene.
I verujem ti.
Osmehnes se, pa me poljubis. A iz srca mi se ote krik. Ceznem! Ceznem da te usne zaista pripadaju meni i samo meni. Ceznem za tim da to bude iskreno..
Ali uvek.. uvek kada se minut spoji u vecnost, kada se spoje nebo i zemlja, kada vreme prestane da postoji, prestajemo i mi. Otvaram oci. Budim se. Nema tebe, nema nas. Sve je samo san. I onda me boli dusa i nema reci koje bi utesile bol. I place mi se. I placem kao malo dete, dok me suze opet ne uspavaju.
Ali nema nade,jer ne sme da je bude.
Нема коментара:
Постави коментар