Uvod u hrono, pocetak pocetka

Kada sam prvi put cula nesto o hrono ishrani, bilo je to od drugarice koju nisam videla dosta vremena. (Jeksi,poz,poz ;) ) Devojka se bukvalno prepolovila i izgledala je blago receno, sjajno! 
Dugo vremena mi je trebalo da se naviknem da to nije hrono DIJETA vec hrono ISHRANA. Nacin zivota. Pritom, samo ponavljam reci drugarice koja me je tada non stop ispravljala. Istina, u pocetku sam verovala da je to samo jos jedna obicna dijeta, kao i svaka druga, gde gladujes, odrices se svega i svacega a rezultati se s vremenom slabo primecuju. A onda je taj nacin ishrane postao popularan. Mogao si ga videti svuda. U supermarketima su poceli da se pojavljuju proizvodi namenjeni bas takvoj ishrani. Pocele su da se objavljuju knjige, hrono kuvari. Na internetu je sve vise i vise hrono blogerki, hrono sajtova i sl. O instagramu vec da ne govorim. Inace, ja sam zavisnik od slatkisa. Ne bas u bukvalnom smislu,ali paa...skoro. :D 
I tako, desilo mi se jednog dana da sam stala na vagu u jednoj apoteci u centru Nisa, i videla da sam se od leta ugojila vec 6kg. A da vec ne pricamo o tome kako su tek nailazili novogodisnji i bozicni praznici. Sta cu, nesto se preduzeti mora. Naravno, svi mi zelimo da lakse i brze smrsamo, a da se malo pomucimo. Gladovanje je prava nocna mora. Zbog toga nikada nisam volela dijete i prekidala bi ih vec nakon drugog dana. Pa ljudi, znate i sami, KAD SI GLADAN NISI SAV SVOJ. 
Pocnem ja sa ovim nacinom ishrane i ostanem joj verna nekih 2 dana. Ovde je veoma bitna psihicka spremnost i vas karakter, to da li cete ostati istrajni i da li cete pobediti sami sebe. Naravno, ja sam kukavica sto se toga tice. Odoh sa kolegama za pauzu u Cezar, sve se nekako brzo zbilo, razmisljala sam sta da narucim, guzva je bila velika, radnici pod pritiskom da pozurimo sa narudzbinom, i ja si tu narucim ogromnu palacinku sa eurokremom. ( Da li i vi vidite da trazim samo izgovor?? )
Da,da,znam...Ne pricajte mi nista. Svakako, tu sam vec prekrsila pravila i umesto da sutradan nastavim po pravilima, ja dignem ruke od svega. Jedino sto sam primetila, za tih 2 dana, je to da sam oslabila 1,5kg. Naravno, to je bio samo gubitak vode, ali izgubiti toliko za samo 2 dana...pa osecaj je izvanredan. :) Nista, resim ja da se posle novogodisnjih praznika i svih onih trpeza, vratim na ovaj nacin ishrane.
Dobro, da vidimo. Rado bih preporucila ovu ishranu momcima koji idu u teretanu i koji zele da nabace misicnu masu. Ishrana se sastoji najvise od proteina tj. mesa. Dozvoljeno je bukvalno sve, osim sto se trebaju izbaciti: beli secer, belo brasno, voce i slatkisi pritom. Kao sto sam naziv kaze HRONO, takodje je bitna i satnica obedovanja. Optimalno je jesti 4-6h posle prvog obroka. Znaci nprm, doruckujete u 8h ujutru, rucate u 13h i vecerate u18h. Izmedju obroka zabranjeno je uzimanje bilo cega, osim nekog biljnog caja ili limunade, bez secera naravno.  Nije odredjena kolicina hrane koju jedete, bitno je da se ne prejedete bukvalno, ali i da ostanete siti barem do 1h pre sledeceg obroka, jer se gladovanjem trosi misicna masa, a ovako, ako se dobro najedete (ponavljam, ne i prejedete), nece vam se brzo javiti osecaj gladi i samim tim vas organizam trosice masne naslage. Preporucuje se i pritom, da se izbegava vaga i stalno merenje na njoj, jer kada dobijate misicnu masu, naravno povecava vam se i kilaza, pa cete pomisliti da se ustvari gojite. Najbolje je kupiti metar i meriti svoj struk i ostalo,jer se tako najbolje primecuju rezultati.
Prvo se pocinje sa RESTRIKCIJOM, koja traje nekih minimum 28 dana, ali mozete je drzati koliko god vi zelite i koliko zelite da smrsate. Gubljenje kilograma, zavisi od osobe do osobe. Nece svako izgubiti isti broj kilograma, naravno. Zavisi od organizma. Restrikcija je neki, da kazem, pocetni period. Kasnije imate vanrestriktivni period, koji je malo manje strozi, ali sluzi za odrzavanje kilaze koju ste postigli.
Takodje, bitno je kako kombinujete namirnice. Nprm, ne bi trebalo da se mesaju vise vrsta mesa ili jaja i sir - oni i mogu ali recimo u nekih 15 dana barem jednom, jer se teze vare. U restrikciji, hleb je dozvoljen samo za dorucak, u ostalim obrocima nije. I to ne bilo koji hleb, kao sto smo rekli, izbacujemo belo brasno i secer, tako da su obican i integralni hleb zabranjeni. Bitno je i to, da se pre dorucka, nekih 30min pre, popije casa mlake vode sa malo limuna ili neki biljni caj. Po pravilu, dorucak bi trebao da vam bude obilan i ''jak'' jer vam on daje energiju i snagu za ceo dan. Pisacu neki drugi put (uskoro), sta sve mozete jesti za ova  tri obroka. Rucak bi trebao da se sastoji iz nekog mesa i to nekog jaceg, nprm crvenog, uz povrce. Sirce je zabranjeno, pa samim tim i tursije i ostale stvari, znaci samo sveze povrce ili dinstano. Vecera bi trebala da bude laganija i tu se najcesce preporucuje belo meso ili pecurke i neko povrce opet.
Sto se tice ovog nacina ishrane, zaista nije tesko odrzavati ga,jer tu ustvari menjate sve lose navike, hranite se zdravije. Mozda je nekima poput mene malo tezi taj period navikavanja na pocetku, zbog slatkisa, pogotovo posle rucka, kad vam se bas onako prijede nesto slatko. Ali, kazu da se posle zasita odviknes i da kasnije uopste nemas ni zelju za necim slatkim. Kao sto sam rekla, najbitnija je psihicka priprema i istrajnost. Ja danas pocinjem, drzite mi palceve! ;)
 A o pravilima i obrocima uskoro. :)

Nicim inspirisano.

Oduzeta od sveta. 
Negde u svom svetu. 
Ne pripadam obicnom, a tako sam obicna..
Ne interesuju me drugi.. 
Suvise su daleko.
Ili sam ipak ja previse daleka?
Ne shvatite pogresno.
Gledam i osecam.
Mislim.
Ali sve reci zadrzavam u sebi.
Nepotrebno je pricati.
To ponekad zamara. 
Nekad je i suvisno.
A ponekad niko ni ne razume.
Ne trazim da mi budes drug.
Niti da sa mnom razgovaras.
Ne trazim da me razumes,
to ni ja sama nekad ne mogu.
Ja nisam ja.
Unutar svake osobe,
postoji osoba koju ne znate
Ona sam koja pored mene ide, cuti i oseca..
Pa onda cutimo i mislimo zajedno,
odvojene od sveta, 
same u tisini,
koja je sve,
samo nije tisina.

Jednom i zauvek.

Zeleo sam vecnost. Vecnost za nas dvoje. Beskrajna jutra u tvom zagrljaju. I to da me budis svojim osmehom. Ali, jedina... Plasi me prolaznost. Ne da mi mira. Cas sam onaj tvoj, sa bezbrisnoscu u duhu. Cas onaj tudji, ciji se pogled lako gubi u daljini. Zovu me daljine. One koje su ispred nas. I umesto da ostanem trezan kraj tebe, opija me njihova bol, i gubim se u ponorima.
Ne diraj mi ih. Niko ne tuguje svoju bol pre nego sto je i dozivi. Osim mene. 
Znas da sam cudan tip...
Ali, da li sam ja i dalje onaj isti kojeg si zavolela? Ili sam se ipak izgubio negde usput?
Ako jesam, oprosti mi. Krive su daljine. Jer, sto brze krenes od pocetka, blizi si kraju.
Jer, kako cu jednog dana proci pored tebe sa tim saznanjem da nisi vise moja?
Zagrlim te cvrsto,pa pokusam da urezem u secanje pogled sa tvojih ramena. To je taj pogled koji pruza sigurnost, u isto vreme i pogled na onaj svet spolja, svet dalji od naseg. Ne odlazi mi se odatle. Ali, vecnost ne postoji.
Svejedno..Gde god bila tamo kad nas jednom ne bude vise bilo, gde god i cija god...jedno zapamti.
Ne brini. Voleo sam te. Kako sam te samo voleo.
Jednom i zauvek.

Kad nemiri budu deo nas..

Sama, u mraku, sedim sklupcana i obgrljena sama sobom. 
Kroz prozor, mesecina pada na moje lice.
Tisina. Ali, ne osecam je u sebi.
Pitanja u milion oblika, a odgovora nema, makar ni u jednom.
Sve si mi rekao. Sve si mi pokazao. I recima i delima.  I verujem ti. 
Tako zelim da ti verujem..Ali nekako uvek od ljubavi ispadne iluzija.
Nemiri su nocas tako glasni.Dodji, jer samo ti ih mozes stisati.
Kad nemiri budu deo nas, ti samo dodji i cuti sa mnom. 
Dodji, sklupcaj me u svoje narucje i proci ce sve.
Jer, od ljubavi uvek ispadne iluzija, ali mi to nismo. 
Verujem.

Donesi stari smeh iz dobrih godina..

Sanjao sam kako te gubim. I u tom snu, dan bez tebe bio je mrtav. Svuda sivilo, kisa i crni oblaci. Bez tebe bilo je hladno. I niko nije umeo tu hladnocu  da zgreje. Bez tebe, bio sam sam u nasem svetu, tj. u onome sto je ostalo od njega, u rusevinama. Sanjao sam da odlazis i da su zvuci tvojih koraka odlazenja sve tisi i tisi. I nista nisam mogao da ucinim kako bih ih zaustavio. A trebalo ih je zaustaviti. Nekako.. 
I u trenu, vidim tebe, proslo vreme, dane kada si isla uz mene, drzeci me za ruku i ponekad me grleci snagom svog zivota. 
Kazes mi da je sve okej, da ces voleti zauvek.
'Kao prvo, nista nije okej. Nije bez nas. A kao drugo, cuvaj za mene to tvoje 'zauvek', jednom kada ga vise ne budemo imali', kazem ti i tada se budim. 
 Vidim te kako spokojno spavas kraj mene. Tu si. 
Pitam se.. Dokle? 
Plasim se prvog svitanja bez tebe i bez nas. Da li bih trebao dozvoliti ovom strahu da budi tugu u meni? Ili da ga pustim da hara mojom dusom kako bi mi svaki trenutak sa tobom bio dragoceniji? Zagrlim te, u zelji da zaustavim vreme, da te zadrzim barem na sekund vecnosti. Promeskoljis se u snu i pitas sta mi je, a zatim se opet uspavas.. Cuti i spavaj, moja ti. Ne bih zeleo da isto ovo osetis.
Nekad cu te stegnuti jace u svoj zagrljaj, nekad cu ti reci da mi nedostajes zato sto to nekad u buducnosti necu moci da ti kazem, a zelecu. Da bar, kad nam dodje kraj, znam da sam ti rekao sve sto sam imao. 
A ti mi onda reci... reci da ces pamtiti svaki nas trenutak koji smo proveli zajedno i nasmesi mi se osmehom iz davnih vremena, da zapamtim da sam jednom imao tebe, imao nas i da je vredelo.

'Donesi stari smeh iz dobrih godina, bar jedno budjenje u jutra nemirna, nove ljubavi neka pricekaju.'

'Love' na savrsen nacin.

Ti. 
Ti rusis savrsenstvo na tako nesavrsen nacin. 
Nisam ti rekla..
Tako si drugaciji od svih mojih snova, od svih mojih mastanja u kojima sam te zamisljala. 
Cesto sam nocima, sve dok nisi dosao, naslucivala tvoju senku i neki sladak miris tvog parfema u vazduhu. Necu stvarati sliku ovde o tebi, jer ne bih umela da te opisem. 
 Ali, znala sam da tamo negde postojis. I smatrala sam te savrsenim, bez ikakvih mana..
A onda, jednog dana, kada sam te najmanje ocekivala, pojavio si se. Stajao si ispred mene i bio si tako nesavrsen, sa svim svojim manama i vrlinama. Sasvim drugaciji od svih mojih mastanja, od  mog zamisljanja nekog svog ideala. Ne znam kako, kada, niti zbog cega, ali osvojio si moje misli. 
I tada sam znala. 
Niko od nas nije savrsen. Ali, nekada se desi da dobijes nekog tako nesavrsenog i onda shvatis da ga i takvog mozes voleti na sasvim savrsen nacin. 
I to je valjda, pored svega, tebi sasvim dovoljno.

Sve dok ne izgubis.

Secam se njenog osmeha i prcastog nosica. Secam se njenog radovanja, kad god bih joj poklonio knjigu. Jer, volela je da cita. I toga, kako bi uvek okrenula poslednju stranicu, da bi videla kako se zavrsava prica. A zatim bi udahnula miris nove knjige i tada bih uspevao da vidim odusevljenje u njenim ocima. Sanjalacki tip. 
Volela je kafu. Ponekad bismo sedeli satima u kaficu ispijajuci je, pricajuci satima i satima o glupostima. Samo sto to nisu bile gluposti. Voleo sam nacin na koji bi se zamislila, a onda sa osmehom izgovorila ono cega bi se setila. Ili to kako bi se namrstila kad god bi govorila o nekoj ozbiljnijoj temi.
Volela je duge setnje. Pricala mi je o tome kako ne voli kisu, ali da obozava setnje po kisi sa mnom. 
Rekla je da ne voli zimu, jer je tada hladno, ali volela je da pravi otiske stopala po snegu, zajedno sa mojim.
Rekla je da mrzi drzanje za ruku, ali mene nikada nije pustala. 
Volela je putovanja autobusom, u tisini, razmisljajuci sa slusalicama u usima. Ali, radije je pricala sa mnom kad god bismo putovali zajedno. I ne znam kada sam postao toliko njen. 
Mislio sam da ona pripada meni, a nisam ni primecivao koliko sam ustvari ja njen.
Jednom me je pozvala da se vidimo, samo jer je htela da mi kaze da joj uzasno nedostajem. Nisam mogao da izadjem. Mozda sam pogresio, mozda i nisam, svejedno, razumela je. Naravno da jeste. Uvek je bila tu za mene, sa razumevanjem, osmehom, ponekad i sa laznim durenjem, kad god bih uradio nesto pogresno. I tada sam je zapravo i izgubio. Jer, onda kada sam joj bio najpotrebniji,tada kada me je pozvala da me vidi , nisam bio tu za nju..
Sada, kada je proslo dosta vremena..Sada kada ne znam gde je i kada odavno nisam cuo nista o njoj od tada, sve bih dao da joj barem jednom kazem ono sto nikad nisam. Izvini. I sve bih dao za onu jednu setnju po kisi sa njom, barem da saznam, da je pitam da li me je prebolela onako kako ja nju nikad nisam. Jer me je naucila ono sto sam jednom i ja nju: Nikad ne znas sta imas, sve dok to ne izgubis.

Sekund vecnosti.

Kako se smiris kada ti emocije vriste na sav glas? Kada ti se dusa kida izmedju zagrljaja i toga da nekoga utisnes u svoj dah? Nisam ja neko ko ume da vlada emocijama, ali tako se dobro drzim na ivici ovog ludila. Oprosti mi ako kazem da mi nedostajes svakim trenom sve vise i vise. Tvoja blizina je tako opasna po mene, ali ne obazirem se na to. Jer, nedostajanje tebe me ubija. Ali, kako da smirim sve ove emocije koje vriste u meni? Jer, volim te kao da mogu da te prezivim. Cuti. Ne govori. Znam. Kad mi dodje, okrenem se i odem, a ti tada uradi ono sto uvek i uradis. Pusti me. I zaboravi. I sledeci put, dodji mi kao da nista nije ni bilo.
Jer, ako podjes za mnom,poseci cu se o ivice ovog mog ludila. Znas i sam da cu se posle toga vratiti, kao sto ti uvek i dodjem tamo gde me cekas. I ne znam da li je to slabost, ali iskreno, to me cak ni ne zanima. Ako ces da me lomis, lomi me do kraja. I neka ti ne bude krivo. Znas ti sta radis. Znam i ja. Zato cuti. I ne prekidaj. Nastavi. Jer, moze se desiti samo jedno. Ili ce moje emocije utihnuti ili cu ja ostati bez cula za njih. A mozda cu te jednom i zagrliti onako kako prizeljkuje celo moje bice, mozda cu jednom popustiti, mozda cu se poseci o ivici tog stakla, nebitno, ali taj trenutak kostace sekund vecnosti.I vredece bola.

Svoja oduvek, tvoja zauvek.

Mozes videti i sam, po pogledima drugih. Mozes videti po casovima koji tako brzo prolaze kad god smo zajedno. Mozes videti po neprospavanim nocima, po razgovorima, po tome kako mi je tesko da se odvojim od tebe. Uhvatim te pod ruku, pa me pecne nesto u dubini duse. Tu sam. Tu, gde pripadam. I tako je lepo. A ne smem biti tu. I podsvest mi govori da mi tu nije mesto, i da ne zelim sebe pored tebe. Ali, vide drugi, pa vidim i ja, ocima onog posmatraca, koji me posmatra. Kao da postoji dve mene. Jedna ja, pored tebe, i druga ja, koja posmatra sliku nas dvoje.
Pa se posmatrac zapita.. Zasto se tako ocajnicki drzim za tebe? Kao da ce mi nestati vazduha ako te pustim.. Kao da ce svet biti prazan. Bez tebe.  Pa me pogleda, onako kriticki.
Ja, poput tvoje senke. Tako malena. Ti, poput senke moje krivice. Tako velika. Ponekad, te senke se sudare, pa poremete ceo moj sistem.  I ne valja. Ni tebi, ni meni. I taman, odluci da prestane da nas posmatra, pa vrati pogled. Privuce ga moj smeh. Pa se opet zamisli. Dugo se nije smejala tako. Istinski svoja.  
I ne zna. Ne zna sta da radi. 
A ona druga..Ona, pored tebe. Zna. Zna da joj nije mesto tu.
Misli da je trenutak da opet ucinis da vreme stane. Jer, ona nece biti ta koja je cekala.

Preskocimo januar. Nek' odmah dodje februar.
Jer, ja cu otici. I vraticu se. I tada ces znati, kada me ugledas kako dolazim tebi, da sam to opet ona ista ja, svoja oduvek,tvoja zauvek, ali na neki drugi nacin.

I need you.

Volim tisinu. Ali, ona nije sastavni deo mene. I dok koracamo jedno pored drugog, cutim, ali citavo bice mi se kida na paramparcad. Skrenem pogled sto dalje od tebe, ali ti me privuces k sebi. Postoje reci koje bi trebalo izgovoriti, ali i ti znas da je najbolje precutati ih.
Primecujes da sam cudno tiha. Znam, jer me ispitujes pogledom.
Pitas sta mi je.
Sta mi je?Nemam ja tvojih godina, pa da tako lako pocnem sve ispocetka, bez nas. Meni si potreban ti, da bi dan imao smisla. Ne krivi me. Ne znam kako je ovo pocelo.
Nije mi nista,kazem.
Znas da to nije istina.
Naravno da znas.
Hvatas me za ruku i cutis.
Hvala ti. Cinis da se osecam sigurnom. To je lep osecaj.
I dok god si ti tu, ja znam da je sve dobro.
Voli me na bilo koji nacin, samo me nikad ne napustaj.
Ne mogu opet sve sama.
Potreban si mi.
Puno.

 

The end.

Tiho poput sapata, kidaju se niti koje povezuju nas dvoje. Cutim kao da mi je svejedno, a valjda i jeste..jer inace, ne bih te pustila. Ti cak ni ne naslucujes kraj, dok ga ja slutim jos odavno. Pa se pitam, da li je bolje otici bez ikakvih reci, iznenada, u tisini noci, kada to najmanje budes ocekivao? Da li bi onda posao za mnom?
 Ne bi.
I nemoj.
To nista ne bi promenilo. Jer, kada dodje veliko 'the end', nema povratka. Nista ne bi bilo isto kao sto je nekada bilo, ne bih to bila ja,ni ti vise ne bi bio ti, niti bih te volela onako kao sto sam te onda volela.
Nemam ja vise onu ljubav u sebi da bih oprostila i brinula se samo za tebe. Pokusala sam ogrejati to tvoje srce, da bi bio siguran u moju ljubav, da bi verovao u to da bol nije sve sto nas cini jacim ljudima. Pokusala sam shvatiti tvoju bol, stavljala sam se na tvoje mesto. Trazila sam svaki nacin da ti izmamim osmeh i veruj mi, to barem od svega ovoga, nije bilo uzaludno.
Jer, slike tvog osmeha i dalje opijaju moja secanja.

Tebi za uspomenu.

Ne znam gde si sada..
Nasa pesma uz koju smo plesali one novogodisnje veceri, pre 2 godine, mi i dalje budi osecanja. Ona osecanja sete i nostalgije. Pa se zamislim i vratim u ono doba gde je citavim mojim svemirom vladala ljubav, gde su jutra bila drugacija a noci toplije.
Gde si sada, da ti kazem da nisi trebao postati drugi covek? Gde si sada da opet pustimo one nase snimke na Youtube-u i da se smejemo zajedno? Da mi barem kazes da si dobro, da smirim ovu moju dusu i da zaboravim. Jer svake noci, 31.12.-og, nedostajes mi kao neko ko je nekada bio moj i ko vise nije tu kraj mene. Bar da znam gde si, da mi pokazes da si krenuo dalje, iako ja to vec znam.
Kad si rekla da me volis. Dino Merlin. 
Neke pesme zauvek u nama zalede ona nasa stara osecanja. I uvek ce biti tu, kada njeni tonovi zaplesu putanjama secanja.
Znam te ja..
Iako to vise nisi ti, zivis u meni..kao onaj nasmejani decko koji voli prirodu i moje zagrljaje.Zivis u meni kao ljubav mog zivota.Zivis i volis me.I radujes mi se.
I kazem ti da mi nedostajes i da nikog necu voleti tako.A ti me zagrlis i kazes da nedostajem i ja tebi.
I nista onda vise nije bitno..

Nije ljubav ono sto traje doveka. I nije ljubav secanje na nas. Nije ljubav to sto te se setim svake novogodisnje noci, u to vreme. Nije. Ali, bila je.

 Budi srecan.. to ti trazim.Zivi zivot, i voli. Znam da ces biti neko i nesto nekada.Nikad nisam sumnjala u to..Uvek sam verovala u tebe.Uvek cu verovati.Ti zauvek znaj da pomalo pripadam tebi,jer smo svi mi pomalo oni ljudi koje smo voleli.

Cuvaj nase uspomene. 

 

                                                    Zauvek, tvoja Katy.

Kad nas jednom ne bude..

Ti znas i ja znam.. dok ovako koracamo jedno prema drugome, mi ustvari i ne pripadamo ovom svetu. Stopala su nam cvrsto na zemlji, u zenicama oka vide nam se slutnje. Jer ti znas da te ja slutim. Ali, ovde, ovde gde smo ti i ja, to 'ovde' zapravo i ne postoji. Mi smo samo slutnje. Senke, ni proslosti, ni buducnosti. Mi smo poput onih senki koje pominje Bajaga u svojoj pesmi:
'Da l' si ikad pitala tamne senke zidova ujutru gde odu?'
 Imamo jos samo par godina za nas, a ja se vec sada pitam, gde ces biti onda kada jednom odes? 
Vec i sada znam. Od tebe i od svega ovog naseg pravim za sebe jednu divnu uspomenu zivota. I to cinim tako dobro, zapisujuci sve moje misli, sva moja nadanja, bojeci u sebi svaku sliku tvog osmeha, dozivljavajuci iznova svaki tvoj zagrljaj. Bole reci onda kada ih ne smes nikome reci. Ali, gde ces biti onda kada nas jednom vise ne bude? I da li ces znati sve ono sto ja sada znam? Trebalo bi da znas. Jer, neka osecanja ne zasluzuju da umru tek tako, u tisini. 

Hej ti..
Tako se plasim.
Plasim se da tragovi sudbine brisu moje korake. Plasim se da ce me ova uspomena preskupo kostati. 
I kad bi mi dala jednu noc, da ti kazem sve sto mislim,sve sto osecam, znam da to ne bih bio ja. Jer, ja te volim u tisini, tako da niko ne zna, a svi znaju. Ja te cuvam poput sapata. I svakim jutrom te gubim brzo poput sna kada otvorim oci.
Kad nas jednom ne bude...kad se moje oci jednom probude, kada i srce shvati da ne pripada tu gde je sada, ja cu ti reci da sam te voleo..O, kako sam te samo voleo. 
I tada ces znati ovo sto znam i ja.  
Sve prave ljubavi su tuzne.

Tesko te zaboravljam.

Nose nas talasi svakodnevnice. Koracamo istim ulicama, a srca nam zavode tonovi tisine.
Kada vam se pogled izgubi negde u daljini, na koga prvo pomislite? Ili su vam misli prazne?

Nikada nisam znala razlikovati sta je bolje za mene.. 
Da li voleti ili ne..?
Da li biti prazan ili treba osecati celim svojim bicem? 
Da li nam je dusa data da bi smo je ispunjavali tisinom?
Da li neke stvari trebamo odmah, na samom pocetku, potisnuti i ne dopustiti im da ih osecamo? 
Da li je osecaj sve sto nam ostaje kada sklopimo oci? 
Da li je to sve sto ostaje od nas kada nam se dlanovi spoje i kada nam srca kucaju jedno pored drugog?
Jer.. nekako vise nije bitno.
Ja znam da ne pripadam tu. Kao sto ni ti meni ne pripadas.
Ali, zasto te onda tako tesko zaboravljam?
Zasto mi znacis? 
Valjda se to svakome dogodi ponekad. Zavolimo nekoga, vezemo se. 
A onda nakon svega, nastupi tisina. Umiru u nama ocekivanja, nade, snovi..  I nema nicega vise.
Volimo dosta i onda izgorimo u vatri svoga srca. 
Da. 
Dusa nam je data da bi je ispunjavali tisinom. Jer, na kraju svega ipak nam ostaje upravo to.Samo tisina.

Ne prolazis me.

U beskraju tisina i nocima snova, cekao sam te dugo. Slusajuci svoje srce i nikoga vise, znao sam koliko time rizikujem, ali ipak sam te i dalje voleo.Samo ti i samo ja, sami, svako u svom svetu, koji nema veze jedno sa drugim, a tako je ceo moj svet zavisio samo od tvog.
Nikada nisi bila moja. A tako si mi pripadala. 
Nikada tvoj osmeh nije onako bio iskren, a tako sam zeleo da te bas ja nasmejem, onako od srca. 
Ali, neki ljudi se ne mogu popraviti. Neki su osteceni, zauvek.
Jednom si mi rekla da sve prolazi. Da ce proci i ovo moje ludilo i da ne razmisljam previse o tome. 
Proslo je..Proslo je toliko godina od naseg poslednjeg susreta. Plasim se da ti vise i ne pamtim boju ociju kao nekada. 
Plasim se da si se zatvorila u sebe. I da te nema vise.
Ne znam gde si sada,ali voleo bih da sam ja tu pored tebe da ti kazem da ce sve proci, ali kako? Kako, kada ni ja sam ne verujem u to?
Slagao bih te, kao i ti mene onda,kada si mi rekla da sve prolazi.
Jer ne prolazis.
I bolje sto ne znas koliko te nocas volim tuznije nego obicno.

Potisnuto u secanjima zivota.

Nekada je ova kuca pripadala drugim ljudima..Secam se, imala sam oko 6 godina, kada sam se doselila u nju. Tu je ziveo jedan stariji bracni par. Cak i posle toliko godina, i dalje mogu da se setim toga kako je ta kuca nekada izgledala, dok je moji nisu preuredili..
Trebalo im je puno vremena da odu odatle, da napuste tu kucu. U ocima im se videla tuga i ono, sto kod starijih ljudi obicno biva, kada se zagledate.. Slike detinjstva. Mirisi krusaka i grozdja. Svi oni aprili i onaj njegov pas, Reks, koji je uginuo pre mnogo godina, sa kojim je voleo da se seta pored reke.. Videla sam pricu..od prvog treptaja oka, prvog udisaja vazduha do onog zadnjeg, gasenja jednog zivota, umiranja uspomena.
Jednom godisnje, kada pocne jesen, kada priroda ume da cuti sa njim, on se vrati ovamo.. Poprica malo sa mojima, i onda kaze kako ce da sidje malo do reke da se proseta.
Evo, i danas je dosao. Vracajuci se iz prodavnice, videla sam ga izdaleka, kako se spusta brdom prema reci i obuzela me je neka nostalgija. Svi nasi zivoti su prolazni. Na kraju, od svega ostanu samo uspomene. A priznajmo, nekada su one ono nesto najlepse sto imamo u zivotu, ali i najbolnije.
Nebitno je to da li je u pitanju ljubav nase mladosti, jedan pas kojeg smo imali nekada davno. Nebitno je da li je to nekadasnji zivot, neka kuca, jedna soba, jedan pogled kroz prozor...Jedno drustvo, jedna pesma, jedan miris potisnut zauvek u nasem secanju..Nebitno je sta je to. Bitno je da se secamo, iako secanja koracima sapata svaki put najjace lome nasa srca.
Ovaj covek se vratio. Vraca se svake godine. I vratice se opet. Sve dok bude mogao, on ce se vracati.
Zato me to sve navodi na to da pomislim: Ne vracamo li se zauvek korenima naseg srca, tamo gde smo iskreno ziveli, tamo gde se sunce preliva u zlato, gde zime mirisu drugacije, gde usne ljube najiskrenije, gde su vina najukusnija a secanja najopojnija? Ne vracamo li se zauvek tamo gde oduvek pripadamo, gde smo uvek i zauvek pripadali?

Vino strasti.

Meni je potreban jedan, tako reci, gospodin. Znate, to su oni u kojima se odmah to vidi, cim ih pogledate. Neka urodjena prefinjenost, lagan osmeh, sjaj u ocima.
Jasno mogu da ga zamislim, kada sklopim oci, kako stoji kraj kamina, pored vatre i uziva u casi vina polako, gutljaj po gutljaj, svaki put ga mesajuci sa svojim mekim nepcem, kako bi sto bolje osetio ukus finoce. I ne znam, mozda je sve ovo samo masta ili mozda, kako kazu, onaj covek mojih snova, ali ja znam da zelim samo nekog ko je tako neposebno poseban. I dok sklapam oci, sat otkucava ponoc, cujem ga kako mu sapat nestaje u mraku.. On kaze da ga cekam, da ne dozvolim glupanima da mi ruse snove o ljubavi i sreci, jer on zivi, on postoji. On me ceka..i on me voli.

Rusevine srca.

 I opet se trebam vratiti u onaj prazni stan, bez tebe i bez onih nasih dopisivanja do ranog jutra. Sada znam, sto vise verujem u to da negde postoji ljubav, to mi zivot sve vise dokazuje da je sve manje i manje ima na ovom svetu. Tamo na nasem mestu, gde se koraci spajaju sa nebom, tamo...tamo gde ljubav pocinje..tamo se i zavrsila.. Unistio si u meni lepotu jednog mesta, pored kojeg prolazim svakim danom sa odusevljenjem i snovima romanticara. A sada, evo, smisljam kojim drugim putem da krenem nekim drugim koracima.. Neke ljubavi se rode da bi odmah zatim umrle u nasim srcima. 
 Najgore od svega je sto mi nedostajes.  A jos gore od toga je to sto si porusio sve moje sne o ljubavi. Razocarenjem. Gorcina vatre u mojim prstima nocas ne bira reci. 
Kada sklopim oci, u sebi vidim zimu.. 
Sve je prekriveno debelim slojem snega i mirise na samocu. A mozda je to samo zato sto u poslednje vreme previse slusam pesmu Kikija Lesendrica 'Budi tu kad padne sneg..'.
I dalje vidim nas dvoje, nas koji jos nismo poceli ni da zivimo, koji nismo ni poceli da disemo ljubav.. Nas koji nismo ni postojali. 
I nije mene strah  samoce koju vidim u sebi, niti me je strah zime koja ce doci a tebe nece biti tu.. 
Strah me je toga sto razocarenja svaki put sve vise ruse put do mog srca.




 'Budi tu kad padne mraz, bar da predahnem na cas, pod tvojim pramenom, ako mi das..'

Zar je kraj?

Poslednja noc oktobra.. Cekam ponoc kada ce izaci nova Sergejeva pesma..
I dok cekam, znam da se cekanjem sve zavrsava. Kada se zavrsi cekanje, prestajemo i mi, prestaju svi snovi, i ostaje samo mrtvo slovo o nama. Slovo koje bledi kao para koji izlazi iz mojih usta, kada sam napolju, na hladnom vazduhu. Kada otkuca ponoc,stavicu film 'Breakfast at Tiffany's' na pauzu, otpicu gutljaj kafe, obgrlicu sebe i slusacu Sergeja..Negde na pola pesme, zalutacu tonovima sete i nostalgije i zaboravicu put da se vratim nazad. Ne trazi me vise.. U ovoj poslednjoj noci oktobra, odlazim, i jasno mogu videti sebe,kao u nekom filmu, kako se gubim negde u magli. I hodam na prstima da me ne bi cuo dok odlazim, jer ako podjes za mnom i probas da me zaustavis, bojim se da bih se vratila. A nekada, nekim putevima se ne treba vracati. Nikada. A ja sam se vracala mnogo puta.
Vise necu.
Oprosti mi.
Oktobar krije tajnu..
Ljubavi nema, ni nas u ovoj hladnoj noci. 
I znam da ces se, jednom, kada otvoris oci, setiti mene i ne znam da li cu ti nedostajati. A to bih tako volela. Bar me nemoj zaboraviti..Secaj me se i sledeceg oktobra..I onog tamo. 
Seti me se svakog oktobra. 
Ili samo ponekad.  
Ili ne moras uopste.
Kada otkuca ponoc, shvaticu da to vise nije ni bitno.
'Zar je kraj?',pitamo se Sergej i ja..
I onako obgrljena sama sobom, prihvaticu istinu i sklopicu oci, poslednji put sa tobom u svojim mislima..Poslednje noci oktobra.
Kraj je.

Kao da me nema tu..

Sta se desi kada nam se putevi razdvoje?
Ne zelim tisinu. Tisina me ubija. Na samom pocetku, uzivam u njoj, ponese me njen sjaj i hladnoca. Vec kasnije, ta njena hladnoca me ubije u pojam.. 
Kao da ne postojim.
Nisam ziva, a ipak koracam i idem dalje.
Ne zelim tisinu..Tisina je tuzna,a meni nije nista. Veliko crno nista. 
Kada bih ti rekla da mi je svejedno, lagala bih. Kada bih rekla da mi je stalo do tebe, i to bih ti slagala.
Slegnem ramenima i kazem sebi da vise nije bitno. Pitanja nastavljaju da lebde u vazduhu, bez odgovora, upravo zbog toga sto mi oni vise ne trebaju. Nebitni su. 
Stanes pored mene, srce uz srce i ja znam da si to ti, ista ona osoba. Sve je isto. Ti i tvoj osmeh, zagrljaj, reci, pogled.. 
Ali, reci mi..
Gde sam ja? 
U ovoj borbi sa ljubavlju, izgubila sam sebe. U onoj borbi za tebe, izgubila sam ljubav.
Jedinu bitku koju sam dobila, jeste ona koju sam odigrala protiv sebe.. Pobedila sam sebe i svoja osecanja. 
A u borbi protiv svojih osecanja, izgubila sam i veru u ljubav..

Jaca od sebe.

Da li znate onaj osecaj kada vam vise nije bitno sta ce dalje biti? Kada vam suze probude dusu bez ikakvog razloga..? Pa je osetis kako se kida tu negde u tebi. Granica izmedju ljubavi i mrznje je tanka, zaista. Ali, da li vam se desilo nekada to, da ne mrzite onoga koga ste voleli, nego tu mrznju usmerite prema onome sto zelite da ostvarite u svom zivotu? Pomocu tog bola i mrznje ostvarite neki svoj cilj., izdrzite nesto za sta ste mislili da nikada necete. Da li neke od nas, bol u ljubavi cini jacim ? Postoje ljudi koje ljubav ubije i postoje ljudi koji usmere svoju bol ka nekom cilju. Ja sam bila oba pomalo. I verujte mi, bolje prodju ovi drugi. Glupo je zatvoriti se u sebe, pisati tuzne tekstove, tugovati. To ume svako. Za sve to je potrebno imati emocije i umeti sa recima. Probaj da budes jaci od sebe. Bori se! Ustani! Usmeri tu svoju bol i mrznju prema tome da uspes. Zainati se. I veruj u sebe.

Nikog kao tebe.

Ne treba ti mnogo da vidis da nista nije ostalo isto. Ja vise nisam ista, i ne znam da li je to tuzno ili je dobro.. Povlacim se u tisinu svog bica, i na neki nacin, ta tisina mi prija. 
Prija mi tisina, dok ispijam kafu, ujutru, pre predavanja na fakultetu, zagledana kroz prozor, praznih misli. A uvece, kada legnem, setim se toga da celog dana nisam pomislila na tebe, i onda shvatim da sve prolazi, bas sve. Pa se okrenem i zagrlim jastuk najjace sto mogu, jer shvatim da nam u zivotu nikada ne trebaju biti bitniji drugi ljudi, cak ni oni koje volimo iz sveg srca.. jer, na kraju, ipak, ostajemo sami. Zivim dan tako da se sto pre zavrsi. Uvek pazim da na tebe ne pomislim. A kada i pomislim, zadrzim dah na tren i zaboravim. Ne treba mi to. Ne trebas mi ti. I ne znam da li je to tuzno ili dobro..
I posle svega, ja sam i dalje tu, ali ne zbog ljubavi.. Ne vadi se vise na nju. Od ljubavi je ostala samo senka. A ja sam i dalje tu, upravo zbog toga da, vise nikada, nikoga kao tebe, ne zavolim.

Do neba i iznad njega..

Plasim se.. 
Plasim se da nikoga necu voleti kao sto sam tebe volela.. A bila bi velika steta, ne pruziti toliku ljubav nekome ko je zasluzuje. A ti je nikada nisi ni zasluzio. A imao si je. Do neba i iznad njega.