Kad nemiri budu deo nas..

Sama, u mraku, sedim sklupcana i obgrljena sama sobom. 
Kroz prozor, mesecina pada na moje lice.
Tisina. Ali, ne osecam je u sebi.
Pitanja u milion oblika, a odgovora nema, makar ni u jednom.
Sve si mi rekao. Sve si mi pokazao. I recima i delima.  I verujem ti. 
Tako zelim da ti verujem..Ali nekako uvek od ljubavi ispadne iluzija.
Nemiri su nocas tako glasni.Dodji, jer samo ti ih mozes stisati.
Kad nemiri budu deo nas, ti samo dodji i cuti sa mnom. 
Dodji, sklupcaj me u svoje narucje i proci ce sve.
Jer, od ljubavi uvek ispadne iluzija, ali mi to nismo. 
Verujem.