Donesi stari smeh iz dobrih godina..

Sanjao sam kako te gubim. I u tom snu, dan bez tebe bio je mrtav. Svuda sivilo, kisa i crni oblaci. Bez tebe bilo je hladno. I niko nije umeo tu hladnocu  da zgreje. Bez tebe, bio sam sam u nasem svetu, tj. u onome sto je ostalo od njega, u rusevinama. Sanjao sam da odlazis i da su zvuci tvojih koraka odlazenja sve tisi i tisi. I nista nisam mogao da ucinim kako bih ih zaustavio. A trebalo ih je zaustaviti. Nekako.. 
I u trenu, vidim tebe, proslo vreme, dane kada si isla uz mene, drzeci me za ruku i ponekad me grleci snagom svog zivota. 
Kazes mi da je sve okej, da ces voleti zauvek.
'Kao prvo, nista nije okej. Nije bez nas. A kao drugo, cuvaj za mene to tvoje 'zauvek', jednom kada ga vise ne budemo imali', kazem ti i tada se budim. 
 Vidim te kako spokojno spavas kraj mene. Tu si. 
Pitam se.. Dokle? 
Plasim se prvog svitanja bez tebe i bez nas. Da li bih trebao dozvoliti ovom strahu da budi tugu u meni? Ili da ga pustim da hara mojom dusom kako bi mi svaki trenutak sa tobom bio dragoceniji? Zagrlim te, u zelji da zaustavim vreme, da te zadrzim barem na sekund vecnosti. Promeskoljis se u snu i pitas sta mi je, a zatim se opet uspavas.. Cuti i spavaj, moja ti. Ne bih zeleo da isto ovo osetis.
Nekad cu te stegnuti jace u svoj zagrljaj, nekad cu ti reci da mi nedostajes zato sto to nekad u buducnosti necu moci da ti kazem, a zelecu. Da bar, kad nam dodje kraj, znam da sam ti rekao sve sto sam imao. 
A ti mi onda reci... reci da ces pamtiti svaki nas trenutak koji smo proveli zajedno i nasmesi mi se osmehom iz davnih vremena, da zapamtim da sam jednom imao tebe, imao nas i da je vredelo.

'Donesi stari smeh iz dobrih godina, bar jedno budjenje u jutra nemirna, nove ljubavi neka pricekaju.'