Svoja oduvek, tvoja zauvek.

Mozes videti i sam, po pogledima drugih. Mozes videti po casovima koji tako brzo prolaze kad god smo zajedno. Mozes videti po neprospavanim nocima, po razgovorima, po tome kako mi je tesko da se odvojim od tebe. Uhvatim te pod ruku, pa me pecne nesto u dubini duse. Tu sam. Tu, gde pripadam. I tako je lepo. A ne smem biti tu. I podsvest mi govori da mi tu nije mesto, i da ne zelim sebe pored tebe. Ali, vide drugi, pa vidim i ja, ocima onog posmatraca, koji me posmatra. Kao da postoji dve mene. Jedna ja, pored tebe, i druga ja, koja posmatra sliku nas dvoje.
Pa se posmatrac zapita.. Zasto se tako ocajnicki drzim za tebe? Kao da ce mi nestati vazduha ako te pustim.. Kao da ce svet biti prazan. Bez tebe.  Pa me pogleda, onako kriticki.
Ja, poput tvoje senke. Tako malena. Ti, poput senke moje krivice. Tako velika. Ponekad, te senke se sudare, pa poremete ceo moj sistem.  I ne valja. Ni tebi, ni meni. I taman, odluci da prestane da nas posmatra, pa vrati pogled. Privuce ga moj smeh. Pa se opet zamisli. Dugo se nije smejala tako. Istinski svoja.  
I ne zna. Ne zna sta da radi. 
A ona druga..Ona, pored tebe. Zna. Zna da joj nije mesto tu.
Misli da je trenutak da opet ucinis da vreme stane. Jer, ona nece biti ta koja je cekala.

Preskocimo januar. Nek' odmah dodje februar.
Jer, ja cu otici. I vraticu se. I tada ces znati, kada me ugledas kako dolazim tebi, da sam to opet ona ista ja, svoja oduvek,tvoja zauvek, ali na neki drugi nacin.