Nicim inspirisano.

Oduzeta od sveta. 
Negde u svom svetu. 
Ne pripadam obicnom, a tako sam obicna..
Ne interesuju me drugi.. 
Suvise su daleko.
Ili sam ipak ja previse daleka?
Ne shvatite pogresno.
Gledam i osecam.
Mislim.
Ali sve reci zadrzavam u sebi.
Nepotrebno je pricati.
To ponekad zamara. 
Nekad je i suvisno.
A ponekad niko ni ne razume.
Ne trazim da mi budes drug.
Niti da sa mnom razgovaras.
Ne trazim da me razumes,
to ni ja sama nekad ne mogu.
Ja nisam ja.
Unutar svake osobe,
postoji osoba koju ne znate
Ona sam koja pored mene ide, cuti i oseca..
Pa onda cutimo i mislimo zajedno,
odvojene od sveta, 
same u tisini,
koja je sve,
samo nije tisina.

Jednom i zauvek.

Zeleo sam vecnost. Vecnost za nas dvoje. Beskrajna jutra u tvom zagrljaju. I to da me budis svojim osmehom. Ali, jedina... Plasi me prolaznost. Ne da mi mira. Cas sam onaj tvoj, sa bezbrisnoscu u duhu. Cas onaj tudji, ciji se pogled lako gubi u daljini. Zovu me daljine. One koje su ispred nas. I umesto da ostanem trezan kraj tebe, opija me njihova bol, i gubim se u ponorima.
Ne diraj mi ih. Niko ne tuguje svoju bol pre nego sto je i dozivi. Osim mene. 
Znas da sam cudan tip...
Ali, da li sam ja i dalje onaj isti kojeg si zavolela? Ili sam se ipak izgubio negde usput?
Ako jesam, oprosti mi. Krive su daljine. Jer, sto brze krenes od pocetka, blizi si kraju.
Jer, kako cu jednog dana proci pored tebe sa tim saznanjem da nisi vise moja?
Zagrlim te cvrsto,pa pokusam da urezem u secanje pogled sa tvojih ramena. To je taj pogled koji pruza sigurnost, u isto vreme i pogled na onaj svet spolja, svet dalji od naseg. Ne odlazi mi se odatle. Ali, vecnost ne postoji.
Svejedno..Gde god bila tamo kad nas jednom ne bude vise bilo, gde god i cija god...jedno zapamti.
Ne brini. Voleo sam te. Kako sam te samo voleo.
Jednom i zauvek.

Kad nemiri budu deo nas..

Sama, u mraku, sedim sklupcana i obgrljena sama sobom. 
Kroz prozor, mesecina pada na moje lice.
Tisina. Ali, ne osecam je u sebi.
Pitanja u milion oblika, a odgovora nema, makar ni u jednom.
Sve si mi rekao. Sve si mi pokazao. I recima i delima.  I verujem ti. 
Tako zelim da ti verujem..Ali nekako uvek od ljubavi ispadne iluzija.
Nemiri su nocas tako glasni.Dodji, jer samo ti ih mozes stisati.
Kad nemiri budu deo nas, ti samo dodji i cuti sa mnom. 
Dodji, sklupcaj me u svoje narucje i proci ce sve.
Jer, od ljubavi uvek ispadne iluzija, ali mi to nismo. 
Verujem.

Donesi stari smeh iz dobrih godina..

Sanjao sam kako te gubim. I u tom snu, dan bez tebe bio je mrtav. Svuda sivilo, kisa i crni oblaci. Bez tebe bilo je hladno. I niko nije umeo tu hladnocu  da zgreje. Bez tebe, bio sam sam u nasem svetu, tj. u onome sto je ostalo od njega, u rusevinama. Sanjao sam da odlazis i da su zvuci tvojih koraka odlazenja sve tisi i tisi. I nista nisam mogao da ucinim kako bih ih zaustavio. A trebalo ih je zaustaviti. Nekako.. 
I u trenu, vidim tebe, proslo vreme, dane kada si isla uz mene, drzeci me za ruku i ponekad me grleci snagom svog zivota. 
Kazes mi da je sve okej, da ces voleti zauvek.
'Kao prvo, nista nije okej. Nije bez nas. A kao drugo, cuvaj za mene to tvoje 'zauvek', jednom kada ga vise ne budemo imali', kazem ti i tada se budim. 
 Vidim te kako spokojno spavas kraj mene. Tu si. 
Pitam se.. Dokle? 
Plasim se prvog svitanja bez tebe i bez nas. Da li bih trebao dozvoliti ovom strahu da budi tugu u meni? Ili da ga pustim da hara mojom dusom kako bi mi svaki trenutak sa tobom bio dragoceniji? Zagrlim te, u zelji da zaustavim vreme, da te zadrzim barem na sekund vecnosti. Promeskoljis se u snu i pitas sta mi je, a zatim se opet uspavas.. Cuti i spavaj, moja ti. Ne bih zeleo da isto ovo osetis.
Nekad cu te stegnuti jace u svoj zagrljaj, nekad cu ti reci da mi nedostajes zato sto to nekad u buducnosti necu moci da ti kazem, a zelecu. Da bar, kad nam dodje kraj, znam da sam ti rekao sve sto sam imao. 
A ti mi onda reci... reci da ces pamtiti svaki nas trenutak koji smo proveli zajedno i nasmesi mi se osmehom iz davnih vremena, da zapamtim da sam jednom imao tebe, imao nas i da je vredelo.

'Donesi stari smeh iz dobrih godina, bar jedno budjenje u jutra nemirna, nove ljubavi neka pricekaju.'

'Love' na savrsen nacin.

Ti. 
Ti rusis savrsenstvo na tako nesavrsen nacin. 
Nisam ti rekla..
Tako si drugaciji od svih mojih snova, od svih mojih mastanja u kojima sam te zamisljala. 
Cesto sam nocima, sve dok nisi dosao, naslucivala tvoju senku i neki sladak miris tvog parfema u vazduhu. Necu stvarati sliku ovde o tebi, jer ne bih umela da te opisem. 
 Ali, znala sam da tamo negde postojis. I smatrala sam te savrsenim, bez ikakvih mana..
A onda, jednog dana, kada sam te najmanje ocekivala, pojavio si se. Stajao si ispred mene i bio si tako nesavrsen, sa svim svojim manama i vrlinama. Sasvim drugaciji od svih mojih mastanja, od  mog zamisljanja nekog svog ideala. Ne znam kako, kada, niti zbog cega, ali osvojio si moje misli. 
I tada sam znala. 
Niko od nas nije savrsen. Ali, nekada se desi da dobijes nekog tako nesavrsenog i onda shvatis da ga i takvog mozes voleti na sasvim savrsen nacin. 
I to je valjda, pored svega, tebi sasvim dovoljno.

Sve dok ne izgubis.

Secam se njenog osmeha i prcastog nosica. Secam se njenog radovanja, kad god bih joj poklonio knjigu. Jer, volela je da cita. I toga, kako bi uvek okrenula poslednju stranicu, da bi videla kako se zavrsava prica. A zatim bi udahnula miris nove knjige i tada bih uspevao da vidim odusevljenje u njenim ocima. Sanjalacki tip. 
Volela je kafu. Ponekad bismo sedeli satima u kaficu ispijajuci je, pricajuci satima i satima o glupostima. Samo sto to nisu bile gluposti. Voleo sam nacin na koji bi se zamislila, a onda sa osmehom izgovorila ono cega bi se setila. Ili to kako bi se namrstila kad god bi govorila o nekoj ozbiljnijoj temi.
Volela je duge setnje. Pricala mi je o tome kako ne voli kisu, ali da obozava setnje po kisi sa mnom. 
Rekla je da ne voli zimu, jer je tada hladno, ali volela je da pravi otiske stopala po snegu, zajedno sa mojim.
Rekla je da mrzi drzanje za ruku, ali mene nikada nije pustala. 
Volela je putovanja autobusom, u tisini, razmisljajuci sa slusalicama u usima. Ali, radije je pricala sa mnom kad god bismo putovali zajedno. I ne znam kada sam postao toliko njen. 
Mislio sam da ona pripada meni, a nisam ni primecivao koliko sam ustvari ja njen.
Jednom me je pozvala da se vidimo, samo jer je htela da mi kaze da joj uzasno nedostajem. Nisam mogao da izadjem. Mozda sam pogresio, mozda i nisam, svejedno, razumela je. Naravno da jeste. Uvek je bila tu za mene, sa razumevanjem, osmehom, ponekad i sa laznim durenjem, kad god bih uradio nesto pogresno. I tada sam je zapravo i izgubio. Jer, onda kada sam joj bio najpotrebniji,tada kada me je pozvala da me vidi , nisam bio tu za nju..
Sada, kada je proslo dosta vremena..Sada kada ne znam gde je i kada odavno nisam cuo nista o njoj od tada, sve bih dao da joj barem jednom kazem ono sto nikad nisam. Izvini. I sve bih dao za onu jednu setnju po kisi sa njom, barem da saznam, da je pitam da li me je prebolela onako kako ja nju nikad nisam. Jer me je naucila ono sto sam jednom i ja nju: Nikad ne znas sta imas, sve dok to ne izgubis.

Sekund vecnosti.

Kako se smiris kada ti emocije vriste na sav glas? Kada ti se dusa kida izmedju zagrljaja i toga da nekoga utisnes u svoj dah? Nisam ja neko ko ume da vlada emocijama, ali tako se dobro drzim na ivici ovog ludila. Oprosti mi ako kazem da mi nedostajes svakim trenom sve vise i vise. Tvoja blizina je tako opasna po mene, ali ne obazirem se na to. Jer, nedostajanje tebe me ubija. Ali, kako da smirim sve ove emocije koje vriste u meni? Jer, volim te kao da mogu da te prezivim. Cuti. Ne govori. Znam. Kad mi dodje, okrenem se i odem, a ti tada uradi ono sto uvek i uradis. Pusti me. I zaboravi. I sledeci put, dodji mi kao da nista nije ni bilo.
Jer, ako podjes za mnom,poseci cu se o ivice ovog mog ludila. Znas i sam da cu se posle toga vratiti, kao sto ti uvek i dodjem tamo gde me cekas. I ne znam da li je to slabost, ali iskreno, to me cak ni ne zanima. Ako ces da me lomis, lomi me do kraja. I neka ti ne bude krivo. Znas ti sta radis. Znam i ja. Zato cuti. I ne prekidaj. Nastavi. Jer, moze se desiti samo jedno. Ili ce moje emocije utihnuti ili cu ja ostati bez cula za njih. A mozda cu te jednom i zagrliti onako kako prizeljkuje celo moje bice, mozda cu jednom popustiti, mozda cu se poseci o ivici tog stakla, nebitno, ali taj trenutak kostace sekund vecnosti.I vredece bola.

Svoja oduvek, tvoja zauvek.

Mozes videti i sam, po pogledima drugih. Mozes videti po casovima koji tako brzo prolaze kad god smo zajedno. Mozes videti po neprospavanim nocima, po razgovorima, po tome kako mi je tesko da se odvojim od tebe. Uhvatim te pod ruku, pa me pecne nesto u dubini duse. Tu sam. Tu, gde pripadam. I tako je lepo. A ne smem biti tu. I podsvest mi govori da mi tu nije mesto, i da ne zelim sebe pored tebe. Ali, vide drugi, pa vidim i ja, ocima onog posmatraca, koji me posmatra. Kao da postoji dve mene. Jedna ja, pored tebe, i druga ja, koja posmatra sliku nas dvoje.
Pa se posmatrac zapita.. Zasto se tako ocajnicki drzim za tebe? Kao da ce mi nestati vazduha ako te pustim.. Kao da ce svet biti prazan. Bez tebe.  Pa me pogleda, onako kriticki.
Ja, poput tvoje senke. Tako malena. Ti, poput senke moje krivice. Tako velika. Ponekad, te senke se sudare, pa poremete ceo moj sistem.  I ne valja. Ni tebi, ni meni. I taman, odluci da prestane da nas posmatra, pa vrati pogled. Privuce ga moj smeh. Pa se opet zamisli. Dugo se nije smejala tako. Istinski svoja.  
I ne zna. Ne zna sta da radi. 
A ona druga..Ona, pored tebe. Zna. Zna da joj nije mesto tu.
Misli da je trenutak da opet ucinis da vreme stane. Jer, ona nece biti ta koja je cekala.

Preskocimo januar. Nek' odmah dodje februar.
Jer, ja cu otici. I vraticu se. I tada ces znati, kada me ugledas kako dolazim tebi, da sam to opet ona ista ja, svoja oduvek,tvoja zauvek, ali na neki drugi nacin.

I need you.

Volim tisinu. Ali, ona nije sastavni deo mene. I dok koracamo jedno pored drugog, cutim, ali citavo bice mi se kida na paramparcad. Skrenem pogled sto dalje od tebe, ali ti me privuces k sebi. Postoje reci koje bi trebalo izgovoriti, ali i ti znas da je najbolje precutati ih.
Primecujes da sam cudno tiha. Znam, jer me ispitujes pogledom.
Pitas sta mi je.
Sta mi je?Nemam ja tvojih godina, pa da tako lako pocnem sve ispocetka, bez nas. Meni si potreban ti, da bi dan imao smisla. Ne krivi me. Ne znam kako je ovo pocelo.
Nije mi nista,kazem.
Znas da to nije istina.
Naravno da znas.
Hvatas me za ruku i cutis.
Hvala ti. Cinis da se osecam sigurnom. To je lep osecaj.
I dok god si ti tu, ja znam da je sve dobro.
Voli me na bilo koji nacin, samo me nikad ne napustaj.
Ne mogu opet sve sama.
Potreban si mi.
Puno.

 

The end.

Tiho poput sapata, kidaju se niti koje povezuju nas dvoje. Cutim kao da mi je svejedno, a valjda i jeste..jer inace, ne bih te pustila. Ti cak ni ne naslucujes kraj, dok ga ja slutim jos odavno. Pa se pitam, da li je bolje otici bez ikakvih reci, iznenada, u tisini noci, kada to najmanje budes ocekivao? Da li bi onda posao za mnom?
 Ne bi.
I nemoj.
To nista ne bi promenilo. Jer, kada dodje veliko 'the end', nema povratka. Nista ne bi bilo isto kao sto je nekada bilo, ne bih to bila ja,ni ti vise ne bi bio ti, niti bih te volela onako kao sto sam te onda volela.
Nemam ja vise onu ljubav u sebi da bih oprostila i brinula se samo za tebe. Pokusala sam ogrejati to tvoje srce, da bi bio siguran u moju ljubav, da bi verovao u to da bol nije sve sto nas cini jacim ljudima. Pokusala sam shvatiti tvoju bol, stavljala sam se na tvoje mesto. Trazila sam svaki nacin da ti izmamim osmeh i veruj mi, to barem od svega ovoga, nije bilo uzaludno.
Jer, slike tvog osmeha i dalje opijaju moja secanja.

Tebi za uspomenu.

Ne znam gde si sada..
Nasa pesma uz koju smo plesali one novogodisnje veceri, pre 2 godine, mi i dalje budi osecanja. Ona osecanja sete i nostalgije. Pa se zamislim i vratim u ono doba gde je citavim mojim svemirom vladala ljubav, gde su jutra bila drugacija a noci toplije.
Gde si sada, da ti kazem da nisi trebao postati drugi covek? Gde si sada da opet pustimo one nase snimke na Youtube-u i da se smejemo zajedno? Da mi barem kazes da si dobro, da smirim ovu moju dusu i da zaboravim. Jer svake noci, 31.12.-og, nedostajes mi kao neko ko je nekada bio moj i ko vise nije tu kraj mene. Bar da znam gde si, da mi pokazes da si krenuo dalje, iako ja to vec znam.
Kad si rekla da me volis. Dino Merlin. 
Neke pesme zauvek u nama zalede ona nasa stara osecanja. I uvek ce biti tu, kada njeni tonovi zaplesu putanjama secanja.
Znam te ja..
Iako to vise nisi ti, zivis u meni..kao onaj nasmejani decko koji voli prirodu i moje zagrljaje.Zivis u meni kao ljubav mog zivota.Zivis i volis me.I radujes mi se.
I kazem ti da mi nedostajes i da nikog necu voleti tako.A ti me zagrlis i kazes da nedostajem i ja tebi.
I nista onda vise nije bitno..

Nije ljubav ono sto traje doveka. I nije ljubav secanje na nas. Nije ljubav to sto te se setim svake novogodisnje noci, u to vreme. Nije. Ali, bila je.

 Budi srecan.. to ti trazim.Zivi zivot, i voli. Znam da ces biti neko i nesto nekada.Nikad nisam sumnjala u to..Uvek sam verovala u tebe.Uvek cu verovati.Ti zauvek znaj da pomalo pripadam tebi,jer smo svi mi pomalo oni ljudi koje smo voleli.

Cuvaj nase uspomene. 

 

                                                    Zauvek, tvoja Katy.