Poslednja noc oktobra.. Cekam ponoc kada ce izaci nova Sergejeva pesma.. I dok cekam, znam da se cekanjem sve zavrsava. Kada se zavrsi cekanje, prestajemo i mi, prestaju svi snovi, i ostaje samo mrtvo slovo o nama. Slovo koje bledi kao para koji izlazi iz mojih usta, kada sam napolju, na hladnom vazduhu. Kada otkuca ponoc,stavicu film 'Breakfast at Tiffany's' na pauzu, otpicu gutljaj kafe, obgrlicu sebe i slusacu Sergeja..Negde na pola pesme, zalutacu tonovima sete i nostalgije i zaboravicu put da se vratim nazad. Ne trazi me vise.. U ovoj poslednjoj noci oktobra, odlazim, i jasno mogu videti sebe,kao u nekom filmu, kako se gubim negde u magli. I hodam na prstima da me ne bi cuo dok odlazim, jer ako podjes za mnom i probas da me zaustavis, bojim se da bih se vratila. A nekada, nekim putevima se ne treba vracati. Nikada. A ja sam se vracala mnogo puta. Vise necu. Oprosti mi. Oktobar krije tajnu.. Ljubavi nema, ni nas u ovoj hladnoj noci. I znam da ces se, jednom, kada otvoris oci, setiti mene i ne znam da li cu ti nedostajati. A to bih tako volela. Bar me nemoj zaboraviti..Secaj me se i sledeceg oktobra..I onog tamo. Seti me se svakog oktobra. Ili samo ponekad. Ili ne moras uopste. Kada otkuca ponoc, shvaticu da to vise nije ni bitno. 'Zar je kraj?',pitamo se Sergej i ja.. I onako obgrljena sama sobom, prihvaticu istinu i sklopicu oci, poslednji put sa tobom u svojim mislima..Poslednje noci oktobra. Kraj je.
Sta se desi kada nam se putevi razdvoje? Ne zelim tisinu. Tisina me ubija. Na samom pocetku, uzivam u njoj, ponese me njen sjaj i hladnoca. Vec kasnije, ta njena hladnoca me ubije u pojam.. Kao da ne postojim. Nisam ziva, a ipak koracam i idem dalje. Ne zelim tisinu..Tisina je tuzna,a meni nije nista. Veliko crno nista. Kada bih ti rekla da mi je svejedno, lagala bih. Kada bih rekla da mi je stalo do tebe, i to bih ti slagala. Slegnem ramenima i kazem sebi da vise nije bitno. Pitanja nastavljaju da lebde u vazduhu, bez odgovora, upravo zbog toga sto mi oni vise ne trebaju. Nebitni su. Stanes pored mene, srce uz srce i ja znam da si to ti, ista ona osoba. Sve je isto. Ti i tvoj osmeh, zagrljaj, reci, pogled.. Ali, reci mi.. Gde sam ja? U ovoj borbi sa ljubavlju, izgubila sam sebe. U onoj borbi za tebe, izgubila sam ljubav. Jedinu bitku koju sam dobila, jeste ona koju sam odigrala protiv sebe.. Pobedila sam sebe i svoja osecanja. A u borbi protiv svojih osecanja, izgubila sam i veru u ljubav..
Da li znate onaj osecaj kada vam vise nije bitno sta ce dalje biti? Kada
vam suze probude dusu bez ikakvog razloga..? Pa je osetis kako se kida
tu negde u tebi. Granica izmedju ljubavi i mrznje je tanka, zaista. Ali,
da li vam se desilo nekada to, da ne mrzite onoga koga ste voleli, nego
tu mrznju usmerite prema onome sto zelite da ostvarite u svom zivotu?
Pomocu tog bola i mrznje ostvarite neki svoj cilj., izdrzite nesto za
sta ste mislili da nikada necete. Da li
neke od nas, bol u ljubavi cini jacim ? Postoje ljudi koje ljubav ubije i
postoje ljudi koji usmere svoju bol ka nekom cilju. Ja sam bila oba
pomalo. I verujte mi, bolje prodju ovi drugi. Glupo je zatvoriti se u
sebe, pisati tuzne tekstove, tugovati. To ume svako. Za sve to je
potrebno imati emocije i umeti sa recima. Probaj da budes jaci od sebe.
Bori se! Ustani! Usmeri tu svoju bol i mrznju prema tome da uspes.
Zainati se. I veruj u sebe.
Ne treba ti mnogo da vidis da nista nije ostalo isto. Ja vise nisam ista, i ne znam da li je to tuzno ili je dobro.. Povlacim se u tisinu svog bica, i na neki nacin, ta tisina mi prija. Prija mi tisina, dok ispijam kafu, ujutru, pre predavanja na fakultetu, zagledana kroz prozor, praznih misli. A uvece, kada legnem, setim se toga da celog dana nisam pomislila na tebe, i onda shvatim da sve prolazi, bas sve. Pa se okrenem i zagrlim jastuk najjace sto mogu, jer shvatim da nam u zivotu nikada ne trebaju biti bitniji drugi ljudi, cak ni oni koje volimo iz sveg srca.. jer, na kraju, ipak, ostajemo sami. Zivim dan tako da se sto pre zavrsi. Uvek pazim da na tebe ne pomislim. A kada i pomislim, zadrzim dah na tren i zaboravim. Ne treba mi to. Ne trebas mi ti. I ne znam da li je to tuzno ili dobro.. I posle svega, ja sam i dalje tu, ali ne zbog ljubavi.. Ne vadi se vise na nju. Od ljubavi je ostala samo senka. A ja sam i dalje tu, upravo zbog toga da, vise nikada, nikoga kao tebe, ne zavolim.
Plasim se.. Plasim se da nikoga necu voleti kao sto sam tebe volela.. A bila bi velika steta, ne pruziti toliku ljubav nekome ko je zasluzuje. A ti je nikada nisi ni zasluzio. A imao si je. Do neba i iznad njega.
Novo jutro. Novi grad. Volim osecaj kada svi cekamo da se na semaforu upali zeleno svetlo, kako bi smo presli ulicu.. A kada se zeleno ukljuci, izgubim se u gomili ljudi koji negde zure. Koracam polako, a Sunce koje polako izlazi, mi daje osecaj smirenosti. Hladan vazduh na mojim obrazima i crveni nosic, pokazuju da je pocela jesen. Dosao je oktobar.. Sa slusalicama u usima, sa srcem deteta, sa osmehom na krajicku usana, znam da sam hrabrija i vise nego sto to pokazujem.. Jutro je sveze i dan se tek budi..Znam da ti negde, tamo, sada spokojno spavas i jasno mogu da te zamislim kada sklopim oci. Hladno mi je na rukama i cvrsto stiskam pesnicu u pokusaju da sklonim taj osecaj, da tu treba stajati jos jedna ruka, isprepletena sa prstima moje. Kada osetim da mi se ponovo uvlacis u srce, kada mi srce jace zakuca na samu pomisao na tebe, pojacam muziku do maksimuma, kako bih smirila kidanje duse.. Pa se saberem i vratim u realnost. Odraz tvoga lika u nekom izlogu, zamenim svojim. Sliku tvog osmeha zaboravim po stoti put na dan. Tvoj dodir urezem u secanje pa stavim flaster na oziljak, da ga ne vidim. I koracam. Gubim se u gomili nepoznatih ljudi. Svako od nas ima svoju pricu i lakse mi je da se uklopim. To mi daje utisak da je sve mnogo lakse, da cu preboleti. A kada neko podseti na tebe, skupim suzu u jedan dah i progutam je. Izdrzacu. Nema posustajanja. I koracam. Idem dalje i bezim od secanja. I tako svaki dan. Ali, ponekad se zapitam, da li bezanjem od secanja, zaista uspemo pobeci? Ili samo zavaramo sebe?
