Htela sam da pisem o tome, kako je lepo kada nas ujutru probudi suncev zrak koji se prelama na nasim trepavicama. I htela sam opisati jutarnji miris mora i vetar kako mi mrsi kosu. O letu i o mirisu tek pokosene trave. O zvezdama padalicama i boji neba. O tome kako smo jedne noci, svi sedeli oko vatre i pevali, dok je neko svirao gitaru. Htela bih pisati o spanskom moru i o tome kako je voda predivno topla, dok se mesec ogleda u njoj, u ponoci. Htela bih opisati ukus belog vina i otiske od crvenog karmina na casi. I o tome, kako sam mastala o jednom decku crne kose, malcice viseg od mene, sa krupnim ocima i lepim osmehom. Htela bih vam reci i to kako sam ga te noci nasla, kako mi je prisao i kako je imao bas sve osobine koje sam trazila u decku iz moje maste. Volela bih da mogu pored svega toga da opisem i miris nove, tek kupljene knjige i toga kako ona jedva ceka da je procitam, sedeci u parku, u hladovini. Ili mozda miris stare, stotinu puta procitane knjige, iz biblioteke. Ne mogu da se odlucim... Htela bih pisati o ukusu kafe iz Starbaksa. Pice u Italiji. Ili spageta. O voznji kolima sa svim otvorenim prozorima, uz zvuke neke Sergejeve balade, kada mi se pogled izgubi u daljini i kada nestanem u mislima. Htela bih pisati o prolaznosti zivota i o tome kako volim one trenutke kada sam srecna bez razloga. Ili o tome kako, kada sam tuzna i kada jedna suza sklizne na moje usne, uspem da se osmehnem kroz zamagljen pogled. Kao, procice. Htela bih pisati o mojoj nepokolebljivoj veri u ljubav, uvek i zauvek. I o tome kako je lepo voleti ljude. Volela bih vam opisati i jedno nedeljno popodne sa mojim macorom Pepijem i to kako je on jedna debela vreca sivih dlaka i kako voli da se umiljava.
Ne znam. Nocas bih, uz ovu casu vina, mogla pisati o bilo cemu. Ali, ne znam odakle da pocnem. Zato pisem o svemu po malo iako nema veze sa vezom. Bitno je to koliko me samo obuzima neki mir dok mislim o svemu ovome. I jedno znam. Zivot se sastoji iz trenutaka, sitnica, iz razglednica, secanja, slika u oku, ljubavi, osmeha, srece, tuge, suza, dragih ljudi, mozda i neprijatelja. I kao takav, vredi. Mnogo. Volite ga.
Zaboravljamo. Zaboravljamo da bi nekada trebali zagrliti nekoga koga volimo, bez ikakvog razloga, u bilo koje vreme. Zaboravljamo, jer previse razmisljamo o tada drugim bitnijim stvarima. A onda, dodje trenutak kada se setimo svega i pogotovo onoga sto smo tada trebali uraditi, a nismo. A itekako je trebalo. Da mi je minut, dva, da me usred noci probudi tvoja poruka i da na displeju svog telefona vidim slova: 'Spavas?', pa da mi srce poskoci onako kao nekada. Da mi je to vreme, pa da istrcim iz kuce, zureci tebi. Da mi je da te , kada te sretnem, zagrlim svom snagom, bez obzira na to sto smo rekli. Da mi je da te uhvatim za ruku i povucem k sebi. Da mi je da legnem pored tebe i da te posmatram dok pricas o bilo cemu, da te slusam, da se smesim, pa da te onako poljubim. Da mi je da ti kazem koliko mi znacis i koliko mi tek nedostajes kada te nema ili dok te cekam. A tek koliko mi nedostajes, kada odem od tebe. Da mi je da te jos jednom pogledam onim pogledom punim ljubavi u prolazu i da osetim kako se jezim od tvog istog. Da mi je da se oboje tada nasmesimo kada nam se sretnu pogledi. Zaboravljamo a ne bi trebalo. Jer, posle svega ostaje kajanje sto su ostale reci koje je trebalo a nismo izgovorili. Ostanu stvari koje smo tada trebali uraditi, jer onda sada ne bi imali utisak da je nesto ostalo nedovrseno. Da mi je jos jedan put da ti kazem da te volim, na onaj, meni svojstven nacin, onako kako nikada nisam. Zaboravila sam ti reci. A nisam smela to.
Cilj je bio ispred mene. Ucinio mi se dalekim i znala sam da necu uspeti. Necu stici na vreme. Isuvise sam umorna. A i svejedno mi je. Misli su mi bile prazne i nisam imala motivacije. Jutro je tek pocinjalo i vetar mi je mrsio kosu. Gledala sam sa prkosom u sunce koje se pomaljalo iza oblaka. Ljuta. Da, bila sam ljuta. Cinilo mi se da krv kljuca mojim venama. Ljuta i besna. Kada bih zagrizla usne da ne vrisnem, sigurna sam da bih osetila ukus gvozdja u ustima. A ipak sam cutala, sa mrznjom u grudima koja je pretvarala moj dah u led. Na trenutak sam se zapitala koliko je to lose, pogresno. Ali, samo na delic sekunde. Iskreno, nije me vise bilo briga. Kroz glavu su mi prolazile razlicite slike. Na momente sam se gubila u njima, paleci svaku, pojedinacno, dusom i srcem koje je vec gorelo u plamenu. U nekom delicu besa, ljutnje i mrznje, shvatila sam da vise ne mogu biti ona ista od juce. Neko sa crnom kapuljacom na glavi je pokucao na vratima moga srca i ja sam ga pustila unutra bez ijedne reci, bez opiranja. Vec sam znala ko je to, nisam trebala pitati. Neke stvari nas mogu slomiti samo ako im mi to dozvolimo. Ako ocvrsnemo i postanemo hladni, onda nas nista ne moze slomiti. To je bio izlaz iz svega ovoga. Zaustavila sam se, duboko disuci. Cilj je bio iza mene. Uspela sam. Stigla sam na vreme.
A da. Ona osoba sa crnom kapuljacom, to sam bila ja. Najgora.
Dugo nisam prolazila tvojom ulicom. Prosle su godine od onog naseg zadnjeg susreta. Secam se, kada sam se poslednji put osvrnula za tobom, stajao si na kapiji, mahnuo si mi i namignuo, sa osmehom na usnama. Ko bi rekao da je tada, te poslednje noci, moj poljubac umreo na njima. Jednog dana, mozda ces se setiti svega, mog cutanja i zagrljaja tuge, kao sto cu se ja zauvek secati tvog poljupca u rame i drzanja za ruku. Dugo nisam prolazila tvojom ulicom. Kazu da je sve ostalo isto. A nije. U toj ulici vise nema tragova mojih stopa. Vec dugo, dugoo. Nema ni tebe da me sacekas na kapiji sa onim sjajem u ocima. Nema te da mi podjes u susret.
Kazu da si ti onaj koji je prazan, onaj koji nema osecanja. Ne znaju. Nista vise necu reci. Meni je dovoljno da znam i da cutim o tome.
Znam da u toj ulici svicu najlepsa jutra, iako bas nijedno nisam docekala tu. Znam i to ce isto biti dovoljno meni samoj.
Znam da si rekao da je bolje da ostane ovako kako je bilo, da ne pricamo vise o tome i da svako ode svojim putem. Zadnji put si mi rekao da me ne volis. A ja vise nikada nisam prosla tim putem, tom ulicom. Ali, kazu da u toj ulici i dalje stoje nase senke isprepletane jedna sa drugom, i ja volim da verujem u to.
Nekad mi tako malo fali da oteram sve do djavola i da dignem ruke od svega. Pamtim datume, dane, reci. U svakom odrazu vidim tvoj osmeh,tvoje lice. Pratis me u stopu, gde god da krenem. Znam. I previse razmisljam o tebi. I previse dopustam secanjima da zive,ponovo i iznova. Ne ocekujem nista. Ne ocekujem tvoju ljubav za uzvrat moje. Ali..to me i dalje ne sprecava da te volim.
Disem i cutim o tebi.
Ne mogu da zaboravim. Jednostavno, ne mogu. Nazovi to ludoscu, bolescu, nezreloscu, reci da se previse secam, da previse i razmisljam..bilo sta..Ali, tako je kako je. A ipak..Jednom ce se desiti. Prestace sve. Kad-tad. Znam to. Evo,nudim svoju ljubav bilo kome. Zelim samo zaborav. Nista vise.
'Nikad neces saznati,kad skupim strah kao stvari odem,da su mi trebale sve snage ovog sveta.'
Volim te. Nije bitno zasto, kako, koliko. Nema razloga za to. Jednostavno te volim. I to je valjda jedini razlog za moju ljubav. Nista nije bitno. Ok je, ne kaj se. Gde god bio, sta god odlucio na kraju, prihvaticu to. Volim te. I cuvam tu ljubav u sebi, od svih. I ona u mom srcu stvara mir, bez obzira na sve. Mozda cu nekada naci nekoga koga cu voleti vise od tebe. Mozda ce nekada sve ovo prestati. Ne znam. Ali, volela bih da ostanes ovde, gde si sada. Zauvek.
Super
devojke nikada ne placu. Nisam super devojka. Ja sam devojka. Samo
nisam obicna. Nikada necu ni biti. Nemam puno toga osim sebe i jos po nekog. Jednom
sam pogresila i za ljubav uradila sve ono sto je i normalno da jedna
zena uradi za coveka koga voli. Ali nisam dobila nista osim suza koje
sam isplakala i razderotina na srcu. Pitam se hocu li ikada moci da volim posle tebe? Hocu, veruj mi, naterala sam sebe da obecam. Ovo nije prica o tebi i meni i velikoj ljubavi veka, ovo je prica kako smo sve naivne i glupe.
