Sama, u mraku, sedim sklupcana i obgrljena sama sobom. Kroz prozor, mesecina pada na moje lice. Tisina. Ali, ne osecam je u sebi. Pitanja u milion oblika, a odgovora nema, makar ni u jednom. Sve si mi rekao. Sve si mi pokazao. I recima i delima. I verujem ti. Tako zelim da ti verujem..Ali nekako uvek od ljubavi ispadne iluzija. Nemiri su nocas tako glasni.Dodji, jer samo ti ih mozes stisati. Kad nemiri budu deo nas, ti samo dodji i cuti sa mnom. Dodji, sklupcaj me u svoje narucje i proci ce sve. Jer, od ljubavi uvek ispadne iluzija, ali mi to nismo. Verujem.
Sanjao
sam kako te gubim. I u tom snu, dan bez tebe bio je mrtav. Svuda
sivilo, kisa i crni oblaci. Bez tebe bilo je hladno. I niko nije umeo tu
hladnocu da zgreje. Bez tebe, bio sam sam u nasem svetu, tj. u onome
sto je ostalo od njega, u rusevinama. Sanjao sam da odlazis i da su
zvuci tvojih koraka odlazenja sve tisi i tisi. I nista nisam mogao da
ucinim kako bih ih zaustavio. A trebalo ih je zaustaviti. Nekako.. I u trenu, vidim tebe, proslo vreme, dane kada si isla uz mene, drzeci me za ruku i ponekad me grleci snagom svog zivota. Kazes mi da je sve okej, da ces voleti zauvek. 'Kao
prvo, nista nije okej. Nije bez nas. A kao drugo, cuvaj za mene to
tvoje 'zauvek', jednom kada ga vise ne budemo imali', kazem ti i tada se
budim. Vidim te kako spokojno spavas kraj mene. Tu si. Pitam se.. Dokle? Plasim
se prvog svitanja bez tebe i bez nas. Da li bih trebao dozvoliti ovom
strahu da budi tugu u meni? Ili da ga pustim da hara mojom dusom kako bi
mi svaki trenutak sa tobom bio dragoceniji? Zagrlim te, u zelji da
zaustavim vreme, da te zadrzim barem na sekund vecnosti. Promeskoljis se
u snu i pitas sta mi je, a zatim se opet uspavas.. Cuti i spavaj, moja
ti. Ne bih zeleo da isto ovo osetis. Nekad
cu te stegnuti jace u svoj zagrljaj, nekad cu ti reci da mi nedostajes
zato sto to nekad u buducnosti necu moci da ti kazem, a zelecu. Da bar,
kad nam dodje kraj, znam da sam ti rekao sve sto sam imao. A
ti mi onda reci... reci da ces pamtiti svaki nas trenutak koji smo
proveli zajedno i nasmesi mi se osmehom iz davnih vremena, da zapamtim
da sam jednom imao tebe, imao nas i da je vredelo.
'Donesi stari smeh iz dobrih godina, bar jedno budjenje u jutra nemirna, nove ljubavi neka pricekaju.'
Ti. Ti rusis savrsenstvo na tako nesavrsen nacin. Nisam ti rekla.. Tako si drugaciji od svih mojih snova, od svih mojih mastanja u kojima sam te zamisljala. Cesto sam nocima, sve dok nisi dosao, naslucivala tvoju senku i neki sladak miris tvog parfema u vazduhu. Necu stvarati sliku ovde o tebi, jer ne bih umela da te opisem. Ali, znala sam da tamo negde postojis. I smatrala sam te savrsenim, bez ikakvih mana.. A onda, jednog dana, kada sam te najmanje ocekivala, pojavio si se. Stajao si ispred mene i bio si tako nesavrsen, sa svim svojim manama i vrlinama. Sasvim drugaciji od svih mojih mastanja, od mog zamisljanja nekog svog ideala. Ne znam kako, kada, niti zbog cega, ali osvojio si moje misli. I tada sam znala. Niko od nas nije savrsen. Ali, nekada se desi da dobijes nekog tako nesavrsenog i onda shvatis da ga i takvog mozes voleti na sasvim savrsen nacin. I to je valjda, pored svega, tebi sasvim dovoljno.
