Kad nas jednom ne bude..

Ti znas i ja znam.. dok ovako koracamo jedno prema drugome, mi ustvari i ne pripadamo ovom svetu. Stopala su nam cvrsto na zemlji, u zenicama oka vide nam se slutnje. Jer ti znas da te ja slutim. Ali, ovde, ovde gde smo ti i ja, to 'ovde' zapravo i ne postoji. Mi smo samo slutnje. Senke, ni proslosti, ni buducnosti. Mi smo poput onih senki koje pominje Bajaga u svojoj pesmi:
'Da l' si ikad pitala tamne senke zidova ujutru gde odu?'
 Imamo jos samo par godina za nas, a ja se vec sada pitam, gde ces biti onda kada jednom odes? 
Vec i sada znam. Od tebe i od svega ovog naseg pravim za sebe jednu divnu uspomenu zivota. I to cinim tako dobro, zapisujuci sve moje misli, sva moja nadanja, bojeci u sebi svaku sliku tvog osmeha, dozivljavajuci iznova svaki tvoj zagrljaj. Bole reci onda kada ih ne smes nikome reci. Ali, gde ces biti onda kada nas jednom vise ne bude? I da li ces znati sve ono sto ja sada znam? Trebalo bi da znas. Jer, neka osecanja ne zasluzuju da umru tek tako, u tisini. 

Hej ti..
Tako se plasim.
Plasim se da tragovi sudbine brisu moje korake. Plasim se da ce me ova uspomena preskupo kostati. 
I kad bi mi dala jednu noc, da ti kazem sve sto mislim,sve sto osecam, znam da to ne bih bio ja. Jer, ja te volim u tisini, tako da niko ne zna, a svi znaju. Ja te cuvam poput sapata. I svakim jutrom te gubim brzo poput sna kada otvorim oci.
Kad nas jednom ne bude...kad se moje oci jednom probude, kada i srce shvati da ne pripada tu gde je sada, ja cu ti reci da sam te voleo..O, kako sam te samo voleo. 
I tada ces znati ovo sto znam i ja.  
Sve prave ljubavi su tuzne.

Tesko te zaboravljam.

Nose nas talasi svakodnevnice. Koracamo istim ulicama, a srca nam zavode tonovi tisine.
Kada vam se pogled izgubi negde u daljini, na koga prvo pomislite? Ili su vam misli prazne?

Nikada nisam znala razlikovati sta je bolje za mene.. 
Da li voleti ili ne..?
Da li biti prazan ili treba osecati celim svojim bicem? 
Da li nam je dusa data da bi smo je ispunjavali tisinom?
Da li neke stvari trebamo odmah, na samom pocetku, potisnuti i ne dopustiti im da ih osecamo? 
Da li je osecaj sve sto nam ostaje kada sklopimo oci? 
Da li je to sve sto ostaje od nas kada nam se dlanovi spoje i kada nam srca kucaju jedno pored drugog?
Jer.. nekako vise nije bitno.
Ja znam da ne pripadam tu. Kao sto ni ti meni ne pripadas.
Ali, zasto te onda tako tesko zaboravljam?
Zasto mi znacis? 
Valjda se to svakome dogodi ponekad. Zavolimo nekoga, vezemo se. 
A onda nakon svega, nastupi tisina. Umiru u nama ocekivanja, nade, snovi..  I nema nicega vise.
Volimo dosta i onda izgorimo u vatri svoga srca. 
Da. 
Dusa nam je data da bi je ispunjavali tisinom. Jer, na kraju svega ipak nam ostaje upravo to.Samo tisina.

Ne prolazis me.

U beskraju tisina i nocima snova, cekao sam te dugo. Slusajuci svoje srce i nikoga vise, znao sam koliko time rizikujem, ali ipak sam te i dalje voleo.Samo ti i samo ja, sami, svako u svom svetu, koji nema veze jedno sa drugim, a tako je ceo moj svet zavisio samo od tvog.
Nikada nisi bila moja. A tako si mi pripadala. 
Nikada tvoj osmeh nije onako bio iskren, a tako sam zeleo da te bas ja nasmejem, onako od srca. 
Ali, neki ljudi se ne mogu popraviti. Neki su osteceni, zauvek.
Jednom si mi rekla da sve prolazi. Da ce proci i ovo moje ludilo i da ne razmisljam previse o tome. 
Proslo je..Proslo je toliko godina od naseg poslednjeg susreta. Plasim se da ti vise i ne pamtim boju ociju kao nekada. 
Plasim se da si se zatvorila u sebe. I da te nema vise.
Ne znam gde si sada,ali voleo bih da sam ja tu pored tebe da ti kazem da ce sve proci, ali kako? Kako, kada ni ja sam ne verujem u to?
Slagao bih te, kao i ti mene onda,kada si mi rekla da sve prolazi.
Jer ne prolazis.
I bolje sto ne znas koliko te nocas volim tuznije nego obicno.