Potisnuto u secanjima zivota.

Nekada je ova kuca pripadala drugim ljudima..Secam se, imala sam oko 6 godina, kada sam se doselila u nju. Tu je ziveo jedan stariji bracni par. Cak i posle toliko godina, i dalje mogu da se setim toga kako je ta kuca nekada izgledala, dok je moji nisu preuredili..
Trebalo im je puno vremena da odu odatle, da napuste tu kucu. U ocima im se videla tuga i ono, sto kod starijih ljudi obicno biva, kada se zagledate.. Slike detinjstva. Mirisi krusaka i grozdja. Svi oni aprili i onaj njegov pas, Reks, koji je uginuo pre mnogo godina, sa kojim je voleo da se seta pored reke.. Videla sam pricu..od prvog treptaja oka, prvog udisaja vazduha do onog zadnjeg, gasenja jednog zivota, umiranja uspomena.
Jednom godisnje, kada pocne jesen, kada priroda ume da cuti sa njim, on se vrati ovamo.. Poprica malo sa mojima, i onda kaze kako ce da sidje malo do reke da se proseta.
Evo, i danas je dosao. Vracajuci se iz prodavnice, videla sam ga izdaleka, kako se spusta brdom prema reci i obuzela me je neka nostalgija. Svi nasi zivoti su prolazni. Na kraju, od svega ostanu samo uspomene. A priznajmo, nekada su one ono nesto najlepse sto imamo u zivotu, ali i najbolnije.
Nebitno je to da li je u pitanju ljubav nase mladosti, jedan pas kojeg smo imali nekada davno. Nebitno je da li je to nekadasnji zivot, neka kuca, jedna soba, jedan pogled kroz prozor...Jedno drustvo, jedna pesma, jedan miris potisnut zauvek u nasem secanju..Nebitno je sta je to. Bitno je da se secamo, iako secanja koracima sapata svaki put najjace lome nasa srca.
Ovaj covek se vratio. Vraca se svake godine. I vratice se opet. Sve dok bude mogao, on ce se vracati.
Zato me to sve navodi na to da pomislim: Ne vracamo li se zauvek korenima naseg srca, tamo gde smo iskreno ziveli, tamo gde se sunce preliva u zlato, gde zime mirisu drugacije, gde usne ljube najiskrenije, gde su vina najukusnija a secanja najopojnija? Ne vracamo li se zauvek tamo gde oduvek pripadamo, gde smo uvek i zauvek pripadali?

Vino strasti.

Meni je potreban jedan, tako reci, gospodin. Znate, to su oni u kojima se odmah to vidi, cim ih pogledate. Neka urodjena prefinjenost, lagan osmeh, sjaj u ocima.
Jasno mogu da ga zamislim, kada sklopim oci, kako stoji kraj kamina, pored vatre i uziva u casi vina polako, gutljaj po gutljaj, svaki put ga mesajuci sa svojim mekim nepcem, kako bi sto bolje osetio ukus finoce. I ne znam, mozda je sve ovo samo masta ili mozda, kako kazu, onaj covek mojih snova, ali ja znam da zelim samo nekog ko je tako neposebno poseban. I dok sklapam oci, sat otkucava ponoc, cujem ga kako mu sapat nestaje u mraku.. On kaze da ga cekam, da ne dozvolim glupanima da mi ruse snove o ljubavi i sreci, jer on zivi, on postoji. On me ceka..i on me voli.

Rusevine srca.

 I opet se trebam vratiti u onaj prazni stan, bez tebe i bez onih nasih dopisivanja do ranog jutra. Sada znam, sto vise verujem u to da negde postoji ljubav, to mi zivot sve vise dokazuje da je sve manje i manje ima na ovom svetu. Tamo na nasem mestu, gde se koraci spajaju sa nebom, tamo...tamo gde ljubav pocinje..tamo se i zavrsila.. Unistio si u meni lepotu jednog mesta, pored kojeg prolazim svakim danom sa odusevljenjem i snovima romanticara. A sada, evo, smisljam kojim drugim putem da krenem nekim drugim koracima.. Neke ljubavi se rode da bi odmah zatim umrle u nasim srcima. 
 Najgore od svega je sto mi nedostajes.  A jos gore od toga je to sto si porusio sve moje sne o ljubavi. Razocarenjem. Gorcina vatre u mojim prstima nocas ne bira reci. 
Kada sklopim oci, u sebi vidim zimu.. 
Sve je prekriveno debelim slojem snega i mirise na samocu. A mozda je to samo zato sto u poslednje vreme previse slusam pesmu Kikija Lesendrica 'Budi tu kad padne sneg..'.
I dalje vidim nas dvoje, nas koji jos nismo poceli ni da zivimo, koji nismo ni poceli da disemo ljubav.. Nas koji nismo ni postojali. 
I nije mene strah  samoce koju vidim u sebi, niti me je strah zime koja ce doci a tebe nece biti tu.. 
Strah me je toga sto razocarenja svaki put sve vise ruse put do mog srca.




 'Budi tu kad padne mraz, bar da predahnem na cas, pod tvojim pramenom, ako mi das..'