Minut cutanja,za onu..Onu moju.

U sobi je mrak, cujem ti disanje.
Ispricavsi mi ukratko svoju pricu, zavrsio si recenicu sa uzdahom:
'I eto,resio sam da dam sansu jednoj Katarini.'
Rekoh: 'Koja li je pa ta..'
'Znas ti.'

A Bog bi sam znao koliko ima bola u svim nasim zivotima. Koliko je samo ljubavi, patnji, razocarenja.. katkad samoce.
Ne kazem ja da je sve tako crno. Zivot ume da bude predivan. Ispunjavaju ga sitnice.Ali nekad nam to malo tako puno fali.
Ko ce samo znati koliko smo puta pruzali drugima sansu. Sansu za nova, bolja jutra. Ali, moramo priznati,nista tu vise nije isto.
To je druga osoba, sasvim drukciji osmeh. Ove oci nisu njene i ovaj osmeh nije njen. I pramen ove kose je druge boje. I sve moje nije njeno niti ce ikada biti. Ostaje ti samo da se naviknes. I to. To da mi das sansu. Pa ako uspe.

A onda sam tu i ja i moja bol, moja razocarenja.
Nove osobe ulaze u nase zivote i to je neizbezno. Neki ce nam uci pod kozu, a neki nece. A proslost se nikada vise nece vratiti. I to je jedina istina. I zato..moraces da se prilagodis.
Ali, evo. Ovo je jedan minut cutanja. Zamislimo .Minut cutanja za sve iskrene, prve ljubavi, koje ce ostati neprezaljene. Prve ljubavi, one koje uvek nanesu najvise bola u nasem zivotu.
Zatvorite oci i udahnite duboko. Tu, negde sa leve strane grudnog kosa, postoji jedan 'dzepcic.'  Tu ona zivi. Spava. I nista je ne moze niti hoce probuditi. Ali je ziva. I zivece.
I zato trazim samo jedan minut cutanja. Za nadu. Za srecu. Za ljubav. Minut cutanja, za onu. Onu moju.