Pre nego sto bude kasno..

Znas.. Ljudi uvek odlaze. Kad-tad, to se mora dogoditi. Tvoja je nevolja samo ako se vezes za te ljude. U pocetku boli jako.. a onda se naviknes i jedino sto mozes je da se iskreno osmehnes i da im pozelis srecu. Ono,iz srca.
I onda.. tako naucis da zivis i da ides dalje. Nekad, mozda nocu, kada legnes da spavas, zapitas se gde su, kako su.. da li su dobro.. Da li su srecni?
Mozda tek sazrevam, pripremam se za zreo zivot, ipak je sve ovo i dalje detinjasto, ali ja volim ljude. Volim njihovu sposobnost razmisljanja, njihove razlicitosti. Volim ljubav cak i kada znam da ce mi je kasnije naplatiti. Pa jebote, sve ima svoju cenu. Zar ne ocekujete da posle prevelike srece naidje i tuga? Kao i obrnuto. Sve to ima neki svoj tok. To je jedan beskonacan krug i u njemu jedna zvezda. A ta zvezda ste vi.

Svaki kraj je pocetak necega. Uvek.
Tako da.. kada odes.. znaj, zelim ti sve najbolje. Zelim ti uspeh tamo, daleko. I srecu i jednu iskrenu ljubav.
Ne, sve je ok. Kao sto rekoh, covek se navikne pa kasnije samo prelazi preko toga. Hladnokrvno. Kako bi i inace mogao?
Ako vec stvarno moras da ides, uradi to sto pre, pre nego sto bude kasno. Idi dok jos mogu preko toga da predjem onako, hladnokrvno.Odlazi pre nego sto mi postanes drag. Navici cu vec.




' And if you have to leave I wish that you would just leave.'

Minut cutanja,za onu..Onu moju.

U sobi je mrak, cujem ti disanje.
Ispricavsi mi ukratko svoju pricu, zavrsio si recenicu sa uzdahom:
'I eto,resio sam da dam sansu jednoj Katarini.'
Rekoh: 'Koja li je pa ta..'
'Znas ti.'

A Bog bi sam znao koliko ima bola u svim nasim zivotima. Koliko je samo ljubavi, patnji, razocarenja.. katkad samoce.
Ne kazem ja da je sve tako crno. Zivot ume da bude predivan. Ispunjavaju ga sitnice.Ali nekad nam to malo tako puno fali.
Ko ce samo znati koliko smo puta pruzali drugima sansu. Sansu za nova, bolja jutra. Ali, moramo priznati,nista tu vise nije isto.
To je druga osoba, sasvim drukciji osmeh. Ove oci nisu njene i ovaj osmeh nije njen. I pramen ove kose je druge boje. I sve moje nije njeno niti ce ikada biti. Ostaje ti samo da se naviknes. I to. To da mi das sansu. Pa ako uspe.

A onda sam tu i ja i moja bol, moja razocarenja.
Nove osobe ulaze u nase zivote i to je neizbezno. Neki ce nam uci pod kozu, a neki nece. A proslost se nikada vise nece vratiti. I to je jedina istina. I zato..moraces da se prilagodis.
Ali, evo. Ovo je jedan minut cutanja. Zamislimo .Minut cutanja za sve iskrene, prve ljubavi, koje ce ostati neprezaljene. Prve ljubavi, one koje uvek nanesu najvise bola u nasem zivotu.
Zatvorite oci i udahnite duboko. Tu, negde sa leve strane grudnog kosa, postoji jedan 'dzepcic.'  Tu ona zivi. Spava. I nista je ne moze niti hoce probuditi. Ali je ziva. I zivece.
I zato trazim samo jedan minut cutanja. Za nadu. Za srecu. Za ljubav. Minut cutanja, za onu. Onu moju.

Nije bilo sudjeno.

Trening se zavrsio..Presvukla sam se i istrcala napolje.Vece je bilo toplo,nebo prepuno zvezda,pirkao je blagi vetric..Izabrala sam da idem duzim putem do kuce.Setnja,na mene deluje,nekako umirujuce.Pomaze mi da razbistrim misli,da sredim neka osecanja..

Tog jutra,setajuci moju malu Ninu,ugledala sam njegove zelene oci..Pogledi su nam se sreli na trenutak,i onda sam se ja okrenula na drugu stranu.

Jednom davno,rekao je da cemo se boriti da nasa ljubav opstane.Rekao je da smo jaci od svega ako se drzimo zajedno.Samo sto nije racunao na to da ja vise nemam snage za borbu.Znam da je bilo pogresno to sto sam digla ruke od svega jos odmah na pocetku,ali tako je bilo ispravno.Hodala sam po ivici stakla i jedino sto sam htela bilo je to da ostanem hladne glave,jos hladnijeg srca.Jedina borba koju sam uporno vodila,bila je borba protiv sebe same,protiv svojih osecanja.
Da me je bar jednom uhvatio za ruku i povukao k sebi,da je bar rekao da ostanem,da me je zamolio,ostala bih.Led bi pukao,otopio se i ljubav bi pobedila.Ali ovako...ovako,jednostavno,nije bilo sudjeno.

Pogledala sam u nebo,u zvezde.Ne znam sta je zapisano u njima,ali jedno znam.Mi nismo.