Lepota ljubavi.

I u ovoj noci je sve tiho. Tisina.. beskrajno duga. Ugasim svetlo, pustim neku baladu i note tuge zagrle zidove moje sobe. Sklopim oci i duboko u sebi nadjem onaj kutak duse koji drzim stalno pod kljucem. Dozvoljavam sebi da se secam i razmisljam o uspomenama satima.
Kako je to cudno.. Kazu mi da se ne treba olako vezivati za ljude. Mozda,mozda..Ali, volela bih da im mogu objasniti lepotu toga. Pa koliko god to kratko trajalo. Voleti neciji osmeh, glas, oci.. voleti neciji zagrljaj, stisak ruke ili necije ime na displeju svog telefona i jos mnogo toga uz to, predstavlja umetnost. Umetnost voljenja, ljubavi. Umetnost da u svakom uvek nadjete nesto dobro, ma koliko god to sada zvucalo naivno. Jer, svi mi, u sebi, imamo nesto sto je vredno, lepo i dobro, ma koliko god bili zli. Verujem da se to 'nesto' uvek moze naci, u svakome.
I ne, nikada mi ne bi bilo krivo kada bih se vezala za nekoga. Istina, dosta puta sam bila povredjivana upravo zbog takvog misljenja. Mnogo puta sam sklapala oci i potiskivala secanja i osecanja u sebi. Mnogo puta sam zelela da ostanem sama sa tonovima tuge koji grle i zidove sobe moje duse.Ali, nikada se nisam pokajala zbog ljubavi.