Secanja.

Secam se noci kada sam joj poslednji put dodirnuo usne. Secam se i njenog osmeha i toga kako je onda bila srecna. 
Kada vratim film u svojoj glavi, niko ne bi mogao reci da je to bilo nase zadnje vidjanje, poslednji izlazak..

Jednostavno se desilo. Udaljio sam se od nje. To nije bilo to.

Cutala je. Naravno da sam je povredio. Tog dana digla je ruke od mene. Nije zelela vise da se trudi oko nekoga ko se nije trudio oko nje.
Posteno.

Prvi put posle toga, kada sam je video u gradu, javila mi se hladnim i ozbiljnim tonom.Drugi put je izgledala nezainteresovano.Vec sledeci put se smesila i mahala mi je izdaleka.

Nedostajala mi je, u nocima kada nisam imao nikoga.Nedostajalo mi je to da mi pridje onako lepa i da se popne na prsticima kako bi me poljubila u nos, zatim da se nasmesi osmehom malog deteta i da me snazno zagrli.

Kasnije sam saznao da se odselila iz ovog grada. Nikada je vise nisam video.
Nekada, kada prodjem onom njenom ulicom, setim se svega u vezi nje. Setim se njenog mirisa kose i toga kako je zadnji put rekla da ce me zauvek voleti.

Ne znam gde si sada i ne znam da li nekoga volis vise nego mene onda.  Samo se nadam da si barem srecna sa nekim drugim, kad vec to nisi mogla biti sa mnom.

   

 

Lepota ljubavi.

I u ovoj noci je sve tiho. Tisina.. beskrajno duga. Ugasim svetlo, pustim neku baladu i note tuge zagrle zidove moje sobe. Sklopim oci i duboko u sebi nadjem onaj kutak duse koji drzim stalno pod kljucem. Dozvoljavam sebi da se secam i razmisljam o uspomenama satima.
Kako je to cudno.. Kazu mi da se ne treba olako vezivati za ljude. Mozda,mozda..Ali, volela bih da im mogu objasniti lepotu toga. Pa koliko god to kratko trajalo. Voleti neciji osmeh, glas, oci.. voleti neciji zagrljaj, stisak ruke ili necije ime na displeju svog telefona i jos mnogo toga uz to, predstavlja umetnost. Umetnost voljenja, ljubavi. Umetnost da u svakom uvek nadjete nesto dobro, ma koliko god to sada zvucalo naivno. Jer, svi mi, u sebi, imamo nesto sto je vredno, lepo i dobro, ma koliko god bili zli. Verujem da se to 'nesto' uvek moze naci, u svakome.
I ne, nikada mi ne bi bilo krivo kada bih se vezala za nekoga. Istina, dosta puta sam bila povredjivana upravo zbog takvog misljenja. Mnogo puta sam sklapala oci i potiskivala secanja i osecanja u sebi. Mnogo puta sam zelela da ostanem sama sa tonovima tuge koji grle i zidove sobe moje duse.Ali, nikada se nisam pokajala zbog ljubavi.
 

 

(F.)

Nekad se ljubav jednostavno ne rodi. Nismo krivi mi. Ljubav ne moze imati svako.
Nekad sam mislila da su za ljubav potrebne dve osobe. Zapravo, treba jos dosta toga da bi uspelo.
Ne kaj se. U redu je.


                                                                                                Filipu.

Ljudi.

'Stizu me godine kada covek zastane i kada proslost svoju pogleda nekim drugim ocima.'
   

Da.. Ponekad zastanemo, osvrnemo se i pogledamo proslost ocima zrelijeg coveka. Tek onda shvatimo sta je onda bilo bitno, a sta je sada. Shvatimo da nas neki ljudi nikada nisu bili vredni. A voleli smo ih. Ali, da bi smo to shvatili trebali smo osetiti ukus 'krvi i leda'.
Ljudi su prolazna stvar, u svakom smislu. Volela bih da sam to shvatila ranije, jer bi onda sve bilo lakse.