Nicim inspirisano.

Oduzeta od sveta. 
Negde u svom svetu. 
Ne pripadam obicnom, a tako sam obicna..
Ne interesuju me drugi.. 
Suvise su daleko.
Ili sam ipak ja previse daleka?
Ne shvatite pogresno.
Gledam i osecam.
Mislim.
Ali sve reci zadrzavam u sebi.
Nepotrebno je pricati.
To ponekad zamara. 
Nekad je i suvisno.
A ponekad niko ni ne razume.
Ne trazim da mi budes drug.
Niti da sa mnom razgovaras.
Ne trazim da me razumes,
to ni ja sama nekad ne mogu.
Ja nisam ja.
Unutar svake osobe,
postoji osoba koju ne znate
Ona sam koja pored mene ide, cuti i oseca..
Pa onda cutimo i mislimo zajedno,
odvojene od sveta, 
same u tisini,
koja je sve,
samo nije tisina.

Jednom i zauvek.

Zeleo sam vecnost. Vecnost za nas dvoje. Beskrajna jutra u tvom zagrljaju. I to da me budis svojim osmehom. Ali, jedina... Plasi me prolaznost. Ne da mi mira. Cas sam onaj tvoj, sa bezbrisnoscu u duhu. Cas onaj tudji, ciji se pogled lako gubi u daljini. Zovu me daljine. One koje su ispred nas. I umesto da ostanem trezan kraj tebe, opija me njihova bol, i gubim se u ponorima.
Ne diraj mi ih. Niko ne tuguje svoju bol pre nego sto je i dozivi. Osim mene. 
Znas da sam cudan tip...
Ali, da li sam ja i dalje onaj isti kojeg si zavolela? Ili sam se ipak izgubio negde usput?
Ako jesam, oprosti mi. Krive su daljine. Jer, sto brze krenes od pocetka, blizi si kraju.
Jer, kako cu jednog dana proci pored tebe sa tim saznanjem da nisi vise moja?
Zagrlim te cvrsto,pa pokusam da urezem u secanje pogled sa tvojih ramena. To je taj pogled koji pruza sigurnost, u isto vreme i pogled na onaj svet spolja, svet dalji od naseg. Ne odlazi mi se odatle. Ali, vecnost ne postoji.
Svejedno..Gde god bila tamo kad nas jednom ne bude vise bilo, gde god i cija god...jedno zapamti.
Ne brini. Voleo sam te. Kako sam te samo voleo.
Jednom i zauvek.